170 godina od oslobađanja Roma
Rumunsko društvo je 20. februara 1856. godine napravilo veliki korak ka modernizaciji oslobađanjem Roma iz ropstva.
Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 02.03.2026, 11:51
Rumunsko društvo je 20. februara 1856. godine napravilo veliki korak ka modernizaciji oslobađanjem Roma iz ropstva. Jedno veoma osetljivo poglavlje prošlosti je zatvoreno, ali se otvaralo drugo, poglavlje integracije i izgradnje klime priznanja i jednakosti. Etnolog Delija Grigore je profesorka romskog jezika i kulture na Univerzitetu u Bukureštu, i zajedno smo detaljno opisali ideje koje su usmerile rumunsko društvo ka abolicionizmu u prvoj polovini 19. veka.
„Reformatorske ideje Francuske revolucije 1789. godine stigle su i do Rumunije, to su još uvek bile rumunske zemlje. Prosvećeni, mladi boljari su išli, išli su i učili, studirali su na univerzitetima u Parizu, Beču i drugde, i dolazili su sa reformatorskim idejama, postajali su prosvetljeni. Tamo im je rečeno da je sramotno što u 19. veku, u zemlji koja je želela da bude evropska i želela je da uđe u modernizujući sistem Evrope tog vremena, još uvek postoji robovlasništvo i mogli ste pročitati u dnevnicima boljara i manastira „na prodaju sluškinja, Ciganka“. Jer termin Ciganka je na starorumunskom značio robinja, rob. Ovi mladi ljudi koji su tamo učili, koji su poticali iz porodica robovlasnika, bili su stavljeni u situaciju da se stide onoga što se dešava u zemlji i došli su sa ovim idejama: Cezar Boljak, Dimitrije Bolintineanu, Nikolaje Balčesku, Mihail Kogalničanu, Vasile Aleksandri. Dolazili su i drugi mladi prosvećeni boljari i neki od njih oslobodili su svoje Rome bez nadoknade. Drugi su, međutim, dobili nadoknadu. Treba naglasiti da je ukidanje ropstva bilo uz nadoknadu od države. U osnovi, vlast je kupila ove robove od njihovih privatnih gospodara, bojara i manastira, a zatim ih oslobodila.“
Položaj robova Roma bio je nehuman, revoltirao je one koji su želeli evropeizaciju. Delija Grigore.
„Nijedan gospodar nikada nije bio kažnjen za ubistvo svog roba. Ubijali su ih udaranjem, mučenjem, i ništa se ne bi desilo. Dakle, čak i ako očigledno nije smeo da ga ubije, već samo da ga udari, ponekad ga je ipak tukao do smrti. Dakle, radi se o statusu ljudskog bića koje nije priznato kao ljudsko biće, tako da je to nešto strašno. Za to doba bih koristila termin Ciganin u smislu roba, a za sada, čak i ako govorimo o tom dobu, termin rob. Rumunske zemlje su bile robovlasničke zemlje tokom tog dugog perioda. Svi moramo to prihvatiti, rumunska država, Crkva, i krenuti napred ka pomirenju.“
Šta je usledilo nakon emancipacije saznajemo od Delije Grigore.
„Posledice postoje i danas, marginalizacija Roma, uključujući i stambenu. Oni su gradili svoja naselja, nakon što su izašli iz ropstva, na obodu sela i gradova. Nisu imali gde da rade u centru jer su kasnije došli kao ljudi, kao građani, ali nisu bili priznati kao građani. Romi su priznati kao građani mnogo kasnije, nisu bili priznati kao nacionalna manjina u Pariskom sporazumu koji je Rumunija potpisala 1919. godine. Druge manjine su priznate, a mađarska, zanimljivo, jeste priznata, iako su se Mađari protivili uniji sa Transilvanijom. I to je bilo prirodno jer su smatrali da im se deo teritorije oduzima. Romi ne samo da se nisu protivili, čak je bilo i okupljanja odmah posle 1918. godine u nekoliko lokaliteta, na primer u Rupei, u okrugu Brašov. Zatim, u aprilu, 27. aprila 1919. godine, Romi su napravili memorandum, pokazali su svoju radost zbog ujedinjenja i pokazali solidarnost sa Rumunijom. Bili su veoma srećni što su, konačno, mogli da postanu rumunski državljani. I, uprkos tome, nisu bili priznati kao nacionalna manjina niti kao rumunski državljani. Mnogo kasnije, u međuratnom periodu, počeo je da se pojavljuje romski pokret, sa organizacijama, sa romskim novinama, „Glasul Romailor“ i „Uniunea Generală a Romailor“. A kao punopravni građani, mogli bismo reći da su tek posle Drugog svetskog rata priznati, ali bez priznanja, opet, kao nacionalna manjina, već samo kao rumunski državljani, politika je bila asimilacija. Priznati su kao nacionalna manjina tek posle 1990. godine.“
Politike integracije Roma su generalno bile nezadovoljavajuće, ali postoje i neki uspesi. Delija Grigore.
„Nije postojala politika integracije bivših robova u društvo, to je bilo prepušteno slučaju. A onda su neki Romi nastavili da žive sa boljarima i da tamo rade, na njihovim imanjima, dakle nastavili su da budu sa boljarima, nije bilo tolike razlike između toga kada su bili robovi i posle toga. Posledice po etničko samopoštovanje su i danas vidljive. Internalizovana stigma se vidi u razlici između Roma koji preuzimaju svoj identitet na popisu, oko 600 hiljada. Stigma toga što su Romi takođe ostaje kao posledica istorije, ropstva, Holokausta, straha od identifikacije sa Ciganom pod navodnicima i mogućnosti da budu diskriminisani. Dakle, postoje veliki problemi u tom pogledu sa samopoštovanjem. Ali, ubrzo nakon oslobođenja od ropstva, bilo je i Roma, ne mnogo, koji su uspeli da se integrišu u društvo, rekao je Kogalničanu, koji su uspeli da postanu, krajem 19. veka, parlamentarci, ljudi od kulture, sudije, advokati, umetnici i tako dalje. A borili su se i u ratovima zajedno sa Rumunima. Romi su patriote, oni vole svoju zemlju, Rumuniju, iako je imala tako tragičnu istoriju, i žele da budu i osećaju se kao Rumuni.“
Pre 170 godina, rumunsko društvo je učinilo ono što je trebalo da uradi za dostojanstvo nekih ljudi. A danas mora da konsoliduje svoje postignuće.
