Feminizam u Rumuniji nakon Drugog svetskog rata

Nakon 1945. godine, feministički pokret u Rumuniji bio je podređen politici komunističkog režima, a ideologija je diktirala šta treba raditi.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 20.04.2026, 14:59

Nakon 1945. godine, feministički pokret u Rumuniji bio je podređen politici komunističkog režima, a ideologija je diktirala šta treba raditi. Dok su akcije režima u pomaganju ženama u nevolji i patnji predstavljane kao propaganda i imale su smanjen obim u stvarnosti, druge žene su trpele najstrašniji progon u zatvorima, kao političke zatvorenice, a njihove porodice su bile progonjene i marginalizovane. U komunističkoj Rumuniji postojala je institucija koja se bavila pitanjima žena. Tanja Lovinesku je tamo radila i 2003. godine predstavila je Centru za usmenu istoriju Rumunskog radija kakve je uspehe postigla.

„Ova institucija, koja se zvala UFDR (Demokratski savez žena Rumunije), koja je možda imala svoje grehe, bavila se opismenjavanjem, uklanjanjem vaši, oprostite reč, ali ne znam kako drugačije da kažem, borila se protiv šuge, donosila sapun na selo. Mislim, postojala je grupa ljudi koje ne poznajem, koji su bili pre mene, 1944. godine, 1945. godine, i koji su omogućili svima onima u partijskom i državnom rukovodstvu da usvoje decu nakon suše 1946-47. Koji su, umesto da gladuju na poljima u Moldaviji, postali Livezeanuova ćerka, ne znam čija ćerka, Bodnarašov Viorel i tako dalje.“

One koje su se posvetile rešavanju ženskih pitanja u Rumuniji, činile su to iz uverenja. Tanja Lovinesku.

„Nacionalni ženski savet je nastao malo kasnije, ranije se zvao Demokratski ženski komitet, tako nešto. Bilo nas je ukupno oko 10-12. Ali pošto su širom sveta, u socijalističkim zemljama i kapitalističkim zemljama, postojali ženski saveti, ženske organizacije, u Americi i svuda, morao je postojati i u Rumuniji. Sva pisma, nevolje i tragedije koje su ljudi imali, slali su ih, na primer, Georgiju-Dežu. Sve što je bilo vezano za žene stizalo je do Ženskog saveta. I svaka od nas bi krenula na putovanje, u određeno vreme, da vidi zašto je jedna starica iz sela Gavošdea u Maramurešu rekla da je njen sin nevin, ali je zatvoren. Tako smo se, na neki način, osećale kao arhanđeli pravde!“

Ali, stvarnost se ispostavila, u većini slučajeva, komplikovanijom od onoga što je završavalo u kancelarijama.

„Sreća mog života bila je što sam uvek tražila i pronalazila veoma visoku emocionalnu motivaciju u svom radu. Tako mi se činilo, možda i nije, ali činilo mi se da ću nešto učiniti, da pomognem u nečemu. Pokušavala sam da otkrijem zašto ta žena nije načelnica? Šta se desilo? I otkrila sam da se, u stvari, posvađala sa suprugom šefa stanice i da je sazvan odbor da preduzme akciju. Ne kažem da smo uspeli, ali smo pokušali. Ali ako danas u selima Rumunije postoje žene načelnice, ili su ranije bile načelnice KAP-a, načelnice brigada, vođe zootehničkog sektora, to je takođe bilo zbog ovog posla koji smo obavili.“1

Godine 1977, vođa Nikolaje Čaušesku je raspustio sve organizacije na čijem su čelu bili ljudi iz tima njegovog prethodnika, Georgija Georgiju-Deža. Tanja Lovinesku.

„Raspustio je ARLUS, Borbu za mir, Nacionalni savet žena, koji je imao prilično ozbiljan i mučan posao. Sve smo bile majke. Odlazile smo na teren u januaru, a vraćale se u martu. Nismo imale presvlaku, imale smo malu decu kod kuće. Sve smo imale oko trideset, četrdeset godina. Imale smo ljute muškarce, mnoge su bile razvedene jer je muškarcima dosadilo što nisu kod kuće. Ukupno je bilo 32 aktivne žene i nekoliko žena u rukovodstvu, nismo bile teret državi. Raspuštanje je bilo apsolutno neobjašnjivo.“

Mia Groza bila je ćerka Petrua Groze, premijera pod kojim je Rumunija komunizovana počev od 1945. godine. Kao diplomata u Ujedinjenim nacijama, bila je primorana da uzme u obzir i pitanja koja je pokrenuo feministički pokret.

„Bavila sam se i međunarodnim odnosima na liniji Nacionalnog saveta žena, na liniji međunarodnog ženskog pokreta. Nikada nisam volela feminističke aktivnosti. Kada su me nagovarali da prihvatim ovaj posao, postavila sam uslove. Prihvatila sam, samo pod uslovom da se bavim međunarodnim odnosima. U suprotnom, ne bih prihvatila. Poštovali su ovu moju želju i mislim da je to bio njihov dobar izbor jer sam ionako razumela ova pitanja više od drugih u rukovodstvu Nacionalnog saveta žena. Imala sam teške trenutke, ponekad i neprijatne jer sam morala da podržavam ljude koji su imali malo veze sa pitanjima međunarodnih odnosa. Bila sam aktivna, a onda sam bila predsednica Treće komisije pri Ujedinjenim nacijama i imala sam veoma dobre odnose sa U Tantom. Bio je zanimljiva osoba. Govorio je „my favourite president“. Imali smo nedeljne sastanke i radne stolove i on bi rekao A sada, dajem reč svom omiljenom predsedniku. Ja sam bila predsednik. Bio je fin, bio je zanimljiv čovek.“

Feministički pokret u Rumuniji između 1945. i 1989. godine imao je mali uticaj na rešavanje stvarnih problema žena. Bio je više instrument vršenja moći nego nosilac poruke nezadovoljstva.