Neutralnost Rumunije na početku prvog svetskog rata(16.02.2015)

Na početku prvog svetskog rata u Rumuniji je izbila velika kontroverza o učešću ili neučešću Rumunije na strani Centralnih sila u ratu. Oni pronemački orientisani na ćelu sa kraljom Karolom prvim bili su skeptićni u vezi sa eventualnim savezništvom sa Antantom. S druge strane oni koji su podržavali Antantu tvrdili su da su interesi Rumunije vezani za stanje rumuna iz Austro-Ugarske tako da su zahtevali da zemlja ne uđe u ratu na strani Nemačke i Austro-Ugarske. U tim uslovima neutralnost je smatrana privremeno rešenje do usvajanja nekog rešenja o ulasku u ratu. Drugi važni razlog za neutralnost je bilo stanje naoružanja rumunske armije. Jako političke elite su uložile napore za sinhronizaciju Rumunije sa Zapadom, stara ekonomska struktura i propusti vojnog sistema što se tiće nabavke modernog oružja bili su važni argumenti za očuvanje neutralnosti u prve 2 godine rata. Više detalja saznajemo od istoričara Alina Čupala:

Monica Chiorpec, 16.02.2015, 15:46

,, Stanje Rumunije je bilo veoma složeno, jer je ona imala sporazum o savezništvu sa Nemačkom i njenim saveznicima, defanzivni sporazum sa kojim nisu upoznati domaća javnost i deo rumunske političke klase. Kancelar Nemačkog Carstva, Oto fon Bismark nametnuo je rumunskim političkim sredinama i u prvom redu kralju Karolu prvom da ovaj sporazum ostaje tajni, tako da sa njime su upoznati samo mali broj političara i naravno kralj. “<
><
>

Međunarodni odnosi 1914 godine obeleženi su suparništvom između dva vojna saveza, Antante i Centralnih sila. Rumunija je imala u vidu stanje nacionalnih i civilnih prava rumuna u Transilvaniji, Banatu i Bukovini, teritorije sa rumunskim većinskim življem koje su bile u sastavu Austro-Ugarske. Argumente za odbacivanje zahteva Centralnih sila i očuvanje neutralnosti ukratko predstavlja premijer Jonel Bratijanu citiramo: ,,Jedna država kao naša, koja u savezništvu je ušla kao suverena država i pod znakom jednakosti nemože biti tretirana ovako. S druge strane Rumunija nemože sebi dozvoliti da upotrebi oružje u jednom ratu koji ima za cilj zapravo uništenje jednog malog naroda. Javni osečaj je skoro jednoglasan protiv rata. Sudbina rumuna iza planina, nacionalni ideal rumuna, su pitanja koje nijedna vlada nemože zanemariti.”

Istoričar Alin Čupala govori u nastavku o sednici Saveta Krune na kojoj je proglašena neutralnost zemlje:

,,Političari i premijer Jonel Brartijanu koji je istovremeno bio i predsednik Nacionalne Liberalne Stranke bili su svesni ćinjenice da rumunska armija nije bila spremna i dotirana da bi trehnički vodila moderni rat. Videla se nesposobnost rumunske vojske 1913 godine kada je razmeštena na jug Dunava u Bugarskoj u toku drugog Balkanskog rata. Sve je to imalo za posledicu da razgovori oko ulaska Rumunije u ratu budu veoma napeti. Kralj Karol prvi je sazvao u Pelešu Savet krune na kojem su učestovali lideri Nacionalne Liberalne Stranke i tadašnji ministri koji su pripadali istoj stranci, kao i drugi važni političari među koje i prestolonaslednik Ferdinand. Karol prvi je jasno tražio da Rumunija ulazi u ratu na strani Nemačke i svojih saveznika, a glavni argument je bio defanzivni sporazum od 1883 godine. Kralj je tada imao prvi put u njegovoj vladavini veliko razoćarenje, jer većina prisutnih političara su bili mišljenja da Rumunija nemože ući u ratu na strani Nemačke, jer bi to imalo za posledicu ukidanje nacionalnog projekta, dakle to bi onemogućilo ujedinjenje sa Transilvanijom. Sem toga, imajući u vidu nespremnost Rumunije i armije za ulazak u ratu oni su predložili očuvanje neutralnosti. Uloga Nacionalne Liberalne Stranke i njenih lidera bila je isto toliko važna kao i ona drugih političara epohe. Sam Jonel Bratijanu je bio svestan ćinjenice da odgovornost odluke o ulasku Rumunije u ratu pripada celokupnoj političkoj klasi. Ako imamo u vidu strogo ulogu liberala, i naročito liberalnih ministara, možemo reći da je vlada Jonela Bratijanua počela aktivnost za pripremu ulaska Rumunije u ratu, ali je Bratijanu samo želeo da što više odloži taj trenutak.”<
><
>

U sledeće 2 godine posle smrti Karola prvog strane koje su ratovale uložile su velike napore da bi privukle Rumuniju na njihovoj strani. Ni novi kralj Ferdinand prvi, ni premijer Jonel Bratijanu, blizak Francuskoj i Engleskoj, nisu nameravali da odustaju od neutralnosti do trenutka kada tok rata će biti predvidljiv i to samo za realizaciju nacionalnog cilja. Pod garancijom teritorijalne celovitosti, Rumunija je ušla u ratu na strani Antante u avgustu 1916 godine. Po završetku rata ovaj izbor je omogućio formiranje Velike Rumunije, ujedinjenjem Transilvanije, Besarabije i Bukovine sa kraljevinom Rumunije.