Radio Kairo
Rat je trajna pretnja svakom od nas, manje-više udaljena, manje-više opravdana. Bilo da se sećamo ličnih iskustava, ili su nam se pričala iskustva drugih, bilo da smo gledali dokumentarce ili čuli o tome na vestima, rat nije nestao iz naše mašte društva. Iako sadašnje strukture kolektivne bezbednosti, kao što je NATO, daju povećanu garanciju zemljama članicama, rat ostaje kao mogućnost da čovečanstvo degeneriše u životinjsko. A Drugi svetski rat je i dalje živo sećanje, 78 godina nakon njegovog završetka.
Steliu Lambru, 17.04.2023, 14:50
Rat je trajna pretnja svakom od nas, manje-više udaljena, manje-više opravdana. Bilo da se sećamo ličnih iskustava, ili su nam se pričala iskustva drugih, bilo da smo gledali dokumentarce ili čuli o tome na vestima, rat nije nestao iz naše mašte društva. Iako sadašnje strukture kolektivne bezbednosti, kao što je NATO, daju povećanu garanciju zemljama članicama, rat ostaje kao mogućnost da čovečanstvo degeneriše u životinjsko. A Drugi svetski rat je i dalje živo sećanje, 78 godina nakon njegovog završetka.
Tokom ratova nisu važne samo stvarne bitke, već i informacije koje kruže. Stručnjaci bi rekli da su važni koliko i vojna oprema. Zato su mediji tokom Drugog svetskog rata vodili svoju specifičnu bitku protiv neprijatelja. Radio nije bio izuzetak, sa žestokim borbama informacija i dezinformacija koje su se vodile na radio talasima. U Drugom svetskom ratu Rumunija je bila deo saveza sa Nemačkom, Italijom i Japanom protiv SAD, Velike Britanije i SSSR-a. Dva vojna bloka su koristila radio talase da zbune svog neprijatelja na njegovom jeziku. Jedna od radio stanica koja je takođe imala servis na rumunskom jeziku bio je Radio Kairo, stanica koju je osnovala britanska vlada. Rumunka Livija Deakin-Nasta, koja je prevodila i pisala vesti na rumunskom, radila je na ovom radiju, počev od 1941. godine.
Otac Livije Deakin-Naste bio je pravnik Liviju Nasta koji je bio blizak britanskoj ambasadi u Bukureštu i koji je davao informacije britanskom ambasadoru u rumunskoj prestonici Bartonu Beriju. Rođena u Bukureštu 1916. godine, Livija je diplomirala na Fakultetu za romanske jezike. Intervjuisana od strane Rumunskog centra za usmenu istoriju radiodifuzije 1998. godine, Livija Deakin-Nasta se prisetila kako je počela njena avantura kao radio novinara: Napustila sam Rumuniju februara 1941. godine. Uhapsili su mog oca i uz pomoć Francuza i Amerikanaca napustila sam zemlju i otišala prvo u Budimpeštu, pa u Beograd. Iz Beograda, kada su ušli Nemci, otišla sam u Grčku, a iz Grčke nisam mogla nigde drugde nego u Kairo, gde je bila Druga saveznička vojna komanda. Jedna je bila u Londonu, a druga u Kairu„.
U Egiptu, Livija Deakin-Nasta se posvetila službi onih koje je njen otac obaveštavao o kretanju nemačke i sovjetske vojske. Živela je u stanu sa još 4 mlade žene drugih nacionalnosti. Radio Kairo je osnovan aprila 1941. godine, ubrzo nakon što je Livija stigla u Severnu Afriku, a na čelu radija je bio lord Ransiman. Livija je dobila čin poručnika i prijavila se na dužnost pod kodnim imenom poručnik Džejn Vilson. Ona se prisetila da je Radio Kairo, osim rumunske, imao i italijansku, bugarsku i grčku sekciju. Govorila bih oko pola dvanaest uveče, za mnom su pričali Italijani, koji su bili lenji da napišu tekst. Imala sam 10 minuta ratnih vesti i 5 minuta opštih vesti. Italijani bi dolazili u kancelariju i sedeli sa mnom i pravili beleške sa mog rumunskog na italijanski. I bilo bi reči koje nisu razumeli, a na kraju su govorili rumunski bolje od svih ostalih. Kasnije je došla neka gospođa, jer sam se jako razbolela i nisam više mogla da stojim na nogama, koja se zvala Elena. Bila je tri četvrtine Rumunka i jednu četvrtinu Švajcarka. Bila je veoma fina žena, ne mogu da se setim njenog imena. Kada su Nemci došli veoma blizu Kaira 1942. godine svi smo bili evakuisani u Liban i odatle smo snimali. A snimala sam i iz Jerusalima gde sam bila kasnije, u proleće 1943. godine“.
Livija Deakin-Nasta se sasvim jasno sećala kako je sastavljala svoje biltene vesti, pošto su informacije dolazile iz kancelarije za odnose sa medijima Britanske vojske. Vojni štab bi nam dao vest, mi bi je napisali, isekli bi sve što bi moglo da bude opasno za kretanje trupa i posle toga smo sedeli u letnjem bioskopu, to jest napolju, i na kolenima prevodili tekst sa engleskog na rumunski. Nisam imala vremena ni da kucam. Materijali su se spaljivali na licu mesta. A pogotovo 1942. godine, kada su se Nemci približili, spalili smo skoro svu arhivu. Bio je to neverovatan cirkus, jer rat nije lak.“
Ali posao oficira koji je radio i kao novinar, prema njenim rečima, nije bio samo da prevodi i čita vesti. Njegove dužnosti su se odnosile i na slanje poruka Morzeovom šifrom grupama agenata u Rumuniji. Evolucija rata, međutim, značila je nestanak stanice Radio Kairo 1944. godine, ali je rat na talasima ulazio u drugu eru.
