Rumunija i ofanziva prema Africi
Steliu Lambru, 31.05.2018, 16:08
Od borbe za Afriku kako je nazvano osvajanje Afrike od strane evropskih sila posle 1880 godine, evolucija sveta je bila ka dekolonizaciji crnog kontinenta. Posle drugog svetskog rata, dekolonizacija Afrike i pokreti za narodno odlobađanje u raznim delima Afrike imale su kao rezultat pojavu na svetskoj mapi nekih nepoznatih država do tada. U ovom međunarodnom kontekstu Rumunija je usvojila kao spoljnu političku orientaciju uspostavljanje veza za novim afričkim narodima. Dekolonizacija i oslobađanja Afrike je znaćilo i pokušaj promene sveta. Afrika je tražila da se pozicionira između dva velika društvena, politička i ekonomska modela, komunizma i kapitalizma. Ona je tražila da kroji novi put između Istoka i Zapada, takozvani treči put koji da najoblje odgovara svom razvoju. Dok stare metropole su tražile da očuvaju uticaj, Sovjetski Savez i komunističke države su startovale da bi zauzele slobodni prostor kojeg su ostavile bivše kolonijalne vlasti. Rumunija je pokrenula ofanzivu u Africi na početku 70 godina i to je bio jedan od glavnih pravaca spoljne politike režima Nikolaja Čaušeska. Rumunija kao i druge evropske države je imala dobar ugled jer nije imala kolonijalnu prošlost, nije okupirala nijedan deo Afrike i imala je planirani ekonomski model. Severna Afrika je bio region na koji je Rumunija usmerila prioritetno pažnju iz dva razloga, u prvom redu jer zemlje kao Maroko, Alžir, Tunis i Egipat su imale dobru frankofonsku prošlost, i u drugom redu zbog manje udaljenosti. Prvi bilateralni kontakti uspostavljeni su nakon nekih poseta. Domnika Gorovej, profesor na Fakultetu političkih nauka Bukureštanskog univerziteta govori u nastavku o afričkim turnejama na kojima je boravio Nikolaje Čaušesku počev od 70 godina. Domnika Gorovej:
,, Prva zemlja koju je posetio na afričkom kontinentu je bio Maroko 70 godina i zatim su usledile više turneje počev od 1972 godine: Maroko, Alžir, Egipat zatim Sudan, Centralnoafrička Republika, Kongo, Zair, Tanzanija, Zambija. Godinu dana kasnije usledili su Senegal, ponovo Maroko i Alžir, 1974 godine Liberija i Gvineja da bi 1977 godine usledila turneja u Zapadnoj Africi: Mauritanija, još jednom Senegal, Gana, Obala Slonovače, Nigerija. Usledile su posete 1979, 1983, 1987 i 1988 godine. Svaki put je posetio najmanje 5 afričkih država. Na primer Egipat je posetio u toku 8 turneja jer je bio jedan od privilegovanih partnera na Afričkom kontinentu. “
Da bi se razumela orientacija rumunske spoljne politike ka Africi treba se posmatrati međunarodni politički okvir. Afrika je bila polje konfrontacije između kapitalizma i komunizma. Domnika Gorovej:
Koji je kontekst u kojem Čaušesku razvija ove odnose sa afričkim državama? Naravno da se radi o hladnom ratu. Znamo da su sve strane tražile ideološku podršku u novim afričkim državama. Suparništvu između dva velika bloka dodajmo i uticaj kojeg su stare kolonijalne sile pokušale da ga očuvaju. Dakle postojala je mala prednost za afričke lidere koji su znali da maksimalno iskoriste ovo stanje. Odnosi između Zapada i Sovjetskog bloka sa Afrikom su definisani iz perspektive znanja država da iskoriste povlastice preko atraktivnih programa raznih politika. Glavne crte afričke politike Nikolaja Čaušeska imaju snažni ideološki uticaj kao način za odbranu bezbednosti i mira. To znaći da se on založio za nacionalnu borbu protiv imperializma, kolonijalizma, za mir i saradnju među narodima. Verujem da ova rečenica predstavlja skraćeno celokupnu spoljnu politiku Čaušeska. “
Rumunija je nudila ekonomsku pomoč, i angažovala se u izgradnji nekih velikih projekata kao što su hidroelektrane, i prodala je tehnologiju a ovde navodim prodaju traktora Egiptu. I ta ekonomska pomoč je bila u formuli tipično komunističke ideje. Domnika Gorovej:
,, Tada se pokušalo pronalazak rumunskog alternativnog rešenja za Afriku protiv neokolonijalnog ponašanja Istoka i Zapada. To vidimo na nivou govora o demokratizaciji međunaropdnih odonsa, i tu se podrazumeva jedna komunistička ideja. Na primer u to doba vidimo snažnu podršku za nacionalno oslobađanje kolonija koje su tada još bile portugalske. Zatim vidimo angžaman protiv režima aparhajda na jugu kontinenta. Tu se vidi i sindikalno pitanje koje se zalagalo za prava radnika u afričkim držvama, ne samo na nivou industrije, već i za individualno pomaganje radnika u zemljama koje su krenule putem industrijalizacije. “
Ofanziva Rumunije u Africi je nastavljena do 1989 godine. Sem ekonomske asistencije, odnosi Rumunije sa afričkim držvama su znaćili i školovanje afričkih studenata na rumunskim univerziteta, sklapanje mešovitih brakova i kulturne razmene. Zemlje Severne Afrike ostale su najprisutnije u Rumuniji i sada se već može reči da postoji tradicija bilateralnih kontakata. Posle 1989 godine odnosi Rumunije sa Afrikom su ušli u senci i sada čekaju na njihovo ponovno 4 jaćanje na novim osnovama.
