Suđenje Nikolaju i Eleni Čaušesku

Jedan od najuticajnijih trenutaka rumunske revolucije u decembru 1989. godine dogodio se 25. decembra, na Božić.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 05.01.2026, 15:57

Jedan od najuticajnijih trenutaka rumunske revolucije u decembru 1989. godine dogodio se 25. decembra, na Božić. Tada se održalo suđenje, smrtna kazna i pogubljenje komunističkog lidera Nikolaja Čaušeskua i njegove supruge, krivih za smrt preko 1.100 ljudi 16., 17., 21. i 22. decembra, pa sve do 25. decembra. Kontroverzno suđenje trebalo je da bude trenutak početka nove ere, ponovnog rođenja društva traumatizovanog 45 godina zlostavljanjem i lišavanjem svih vrsta. Ali, suđenje Čaušeskuovima, kako je kasnije nazvano, dobilo je značaj koga se Rumuni danas sećaju sa gađenjem. Brzina kojom su dvoje Čaušeskuovih suđeni i pogubljeni, i ono što je usledilo u postkomunističkoj politici, učinili su suđenje suprotnim od onoga što je trebalo da bude: obeležje nostalgije umesto osećaja olakšanja, i besno sećanje na početak nove rumunske demokratije umesto prosvetljujuće evokacije.

Istoričar i politikolog Joan Stanomir sa Univerziteta u Bukureštu smatra da razvoj i posledice suđenja Čaušeskuovima 25. decembra 1989. nisu bili ništa više od proširenja pravne prakse komunizma i odnosa kolektivnog mentaliteta prema periodu koji se upravo završavao.

„Bilo je to obračunavanje koje je podsećalo na lenjinističko-staljinistička suđenja, s jedne strane, i na način na koji se pali diktatori pogubljuju u podsaharskoj Africi. Nije imalo ništa zajedničko ni sa idejom legalnosti ni sa idejom suočavanja sa prošlošću. Ono što je ovo lažno suđenje, ova maskarada, uspela da uradi jeste da potisne ideju suočavanja sa prošlošću i pretpostavljanja prošlosti u drugi plan. Nikolaje Čaušesku je igrao ulogu žrtvenog jarca, da upotrebimo klasičnu terminologiju politike, i kao žrtveno jarac je omogućio ostatku nacije da se oslobodi krivice bacajući svu krivicu na Nikolaja Čaušeskua. To suđenje je predstavilo nekoliko delikatnih pitanja. Pre svega, pravna klasifikacija Nikolaja Čaušeskua bila je izmišljena klasifikacija. I drugo, irelevantno je suditi o njemu iz perspektive zahteva vladavine prava jer je to suđenje takođe obuhvatalo suštinu, žalbu i restituciju u jednoj instanci. Bio je to revolucionarni sud, to je formula u kojoj to možemo da sumiramo. Revolucionarni sud koji me podseća na trojke koje je Ruska komanda svih rusa organizovala tokom crvenog terora.“

Mnoga mišljenja posle 25. decembra 1989. godine navode da je Nikolaje Čaušesku trebalo da dobije pravo suđenje. Pitali smo Joana Stanomira da li je, pod revolucionarnim uslovima tog vremena, moglo biti organizovano pravedno suđenje koje bi bilo drugačije od onog koje se održalo?

„Da li je rumunska nacija mogla drugačije izgledati 1989. godine? Da li je rumunska država mogla drugačije izgledati 1989. godine, osim kao skup razbojnika koji se međusobno likvidiraju? Da je izgledalo drugačije, rumunski komunizam bi bio drugačiji. Suđenje Čaušeskuu je poslednje delo Čaušeskuovog režima. Uspeo je da transformiše državu u skup ubica i saučesnika, a te ubice i saučesnici su likvidirali svog vođu. Nikolaje Čaušesku nije odgovoran za genocid u terminologiji međunarodnog prava, već za organizaciju i koordinaciju nelegitimnog i kriminalnog režima, da upotrebimo terminologiju koju je zvanično preuzela rumunska država. Šta bi, kao takvom, pristojna zemlja uradila sa Nikolajom Čaušeskuom? Ponudila bi mu ono što je on drugima odbio kao komunista: pravedno suđenje gde bi, verovatno, bio osuđen na doživotni zatvor ili smrtnu kaznu. Ne dovodim u pitanje razlog kazne, već način na koji je do nje došlo. Drugim rečima, Nikolaje Čaušesku bi ionako bio osuđen od strane drugačijeg suda na veoma dugu zatvorsku kaznu“.

Suđenje Čaušeskuovima je bio trenutak kada su Rumuni trebalo da pogledaju u oči sili koja ih je ponižavala i ismevala 45 godina. To je trebalo da bude trenutak istine i obračuna sa periodom noćne more. Ali nije. Joan Stanomir.

„To je čin kojim ne uspevamo da se odvojimo od komunizma. Upravo to pogubljenje dokazuje duboki kontinuitet između komunističkog režima i Ilijeskuovog režima. Jon Ilijesku je izraz pokušaja Rumuna da se odvoje, a da se pritom ne odvoje. Tipičan pokušaj postkomunističkih društava da sačuvaju nevinost koju više nemaju. Svi oni koji su prošli kroz komunizam više nisu nevini. Bilo da su bili žrtve, bilo da su bili dželati, ili da su bili u sivoj masi onih koji su bili „pod vremenom“. Totalitarni režimi kradu nevinost ljudi. I verujem da je to glavni način da se razume veoma složen odnos naroda Istočne Evrope i naroda Sovjetskog Saveza prema komunizmu. Komunizam je Nesusova košulja koja se lepi za vas i u trenutku kada želite da je skinete, ona vas peče.“

25. decembar 1989. je dan kada se susreću nostalgija, frustracija zbog neispunjenosti i osećaj neumoljive sudbine. Duh Čaušeskua i danas proganja Rumuniju kroz sećanje na nedostojanstveno suđenje, ali tipično za njegovo vreme.