Umetnost za sve (05.05.2026)

Svakodnevno se suočavamo sa sistemskim izazovima sa kojima se osobe sa invaliditetom susreću — od fizičkih prepreka i nedostatka prilagođenih usluga, do društvene isključenosti. Stoga, kao društvo, imamo jasnu misiju: da razvijamo pristupačnost u svim oblastima života.

Dragana Diamandi и Ana-Maria Cononovici, 05.05.2026, 10:30

Svakodnevno se suočavamo sa sistemskim izazovima sa kojima se osobe sa invaliditetom susreću — od fizičkih prepreka i nedostatka prilagođenih usluga, do društvene isključenosti. Stoga, kao društvo, imamo jasnu misiju: da razvijamo pristupačnost u svim oblastima života.
Odlazak u bioskop ili pozorište predstavlja radost koju, nažalost, ne mogu svi da iskuse. Međutim, nedavno je započeo proces prilagođavanja filmova koji se prikazuju u bioskopima. Više o tome saznajemo od Lidjije Soare, menadžerke kulture u Udruženju Animest, audiovizuelnog prevodioca sa preko 20 godina iskustva u organizovanju filmskih festivala:

„Zato što želimo da filmovi i događaji na našem festivalu budu dostupni što većem broju ljudi i da, kada upućujemo poziv svima, to zaista bude iskren poziv, počeli smo da razmišljamo kako to možemo da ostvarimo i ko su te osobe ili kategorije publike do kojih ne dopiremo, odnosno koje ne možemo da pozovemo u bioskop zbog postojećih prepreka. Ja sam pre nekoliko godina počela da se usavršavam kao audiovizuelni prevodilac, specijalizujući se za prevođenje namenjeno gluvim osobama. Nakon toga sam otkrila da već postoje metode i istraživanja stara nekoliko decenija, koja se u nekim zemljama već primenjuju, iako ih je, za sada malo.“
U Evropi još uvek ne postoji jedinstveni standard u ovoj oblasti. Naša sagovornica objasnila je kako je započeo i međunarodni projekat koji uključuje Češku, Slovačku, Sloveniju, Rumuniju i Hrvatsku, a koji se proširio i na slepe osobe:

„Paralelno sa onim što smo počeli da radimo u okviru Animesta, iz naše saradnje sa Francuskim institutom u Bukureštu proizašla je i saradnja na jednom međunarodnom projektu – evropskom projektu pod nazivom „Bioskop bez barijera”, koji se sprovodi od 2024. godine. U okviru njega učestvuje pet evropskih zemalja, odnosno pet bioskopa iz pet zemalja, u kojima se svakog meseca organizuju projekcije filmova prilagođenih pre svega osobama sa oštećenim sluhom i vidom. Istovremeno, ove projekte smo razvijali u saradnji sa školama za gluvu decu i njihovim nastavnicima, kako bismo tačno razumeli njihove potrebe.
Konkretno, da bi film bio pristupačan osobama sa oštećenim sluhom, trebalo bi da bude opremljen posebnim titlom, koji se naziva deskriptivni titl. On ne prenosi samo dijalog, već i važne zvuke, šumove, kao i ime osobe koja govori kada nije očigledno u kadru, kada ne cujete, ne znate ko sve učestvuje u razgovoru. Na taj način film može da se prati bez slušne barijere.
Međutim, pošto za mnoge gluve osobe kod nas, ali i šire, govorni jezik zemlje nije njihov maternji jezik, već znakovni jezik, onda smo počeli da integrišemo prevođenje na rumunski znakovni jezik u filmove koje pripremamo. To znači da sarađujemo sa prevodiocima znakovnog jezika, koji su zajedno sa našim projektima počeli da se specijalizuju za filmsko prevođenje, snimaju u studiju, vrši se montaža i prevodilac praktično postaje deo filma.”

U bioskopskoj sali, kada se održava ovakva projekcija filma, neme i slepe osobe mogu gledati film zajedno sa ostalom publikom Lidjija Soare dodaje:
„Za slepe gledaoce postoje neke metode: klasična metoda se naziva audio opis. To znači da postoji glas koji pripoveda šta se dešava u filmu, kada likovi ne govore ili nema relevantnih zvukova. Konkretno, postoji ova specijalizacija, osoba koja može biti audio-vizuelni prevodilac, koja uči da radi audio opis, piše taj tekst, tako da, ako ne vidite ili ako osoba delimično vidi, može da gledate film. Nakon toga se vrši konsultacija sa osobom koja je slepa, koja će reći da li su svi detalji dobro obuhvaćeni, jer su oni najkompetentniji da procene da li je deskripcija urađena kako treba. Zatim se tekst snima glasom glumca, montira se, sinhronizuje sa filmom i pravi se paket, tako da osoba u bioskopskoj sali može da čuje i tu deskripciju.“

Opis se može slušati ili preko bežičnih slušalica, praktično projekcionista pokreće zvuk zajedno sa filmom, ili putem aplikacije na mobilnom telefonu. Jasna namera je sada, naravno, da se poveća kulturna ponuda, jer su, uprkos svim ovim aktivnostima, razlike u mogućnostima i dalje veoma velike. Lidjia Soare:

,,Početkom godine, učestvovala sam u jednoj obuci sa festivalima iz severne Evrope koji takođe žele da razvijaju ovakve prakse. Zašto? Zato što se i u zakonodavstvu sve jasnije pojavljuje ideja kulturne pristupačnosti, ali postoji mnogo drugih prioriteta, pa se mi zapravo borimo da to sprovedemo u delo.
Ali ljudi se pitaju: „Dobro, ali da li gluve ili slepe osobe imaju potrebu samo za tim?” Imaju i druge potrebe, ali kultura na neki način pruža sigurnosnu mrežu ili povod za socijalizaciju, što može da pomogne i u drugim oblastima.
Već imamo decu bez sluha i vida iz Bukurešta koja dolaze u bioskop, ali za njih postaje normalno da traže kulturu i pristup u društvenom životu na dvojezičan način. Hajde da dižemo uzbunu, da kroz kulturu pokažemo da postoje ove potrebe i da ti ljudi imaju potrebu za različitim oblicima aktivnosti i pristupa u svim segmentima.
Nije dovoljno da to bude samo film — trebalo bi da imaju i ples, i pozorište, i operu, i ne samo kulturne forme poput muzeja, kako bi mogli da biraju. Ja, kao osoba koja čuje, imam taj luksuz da biram gde ću ići. Oni trenutno nemaju mnogo izbora.”