Dvorci iz Transilvanije, između filmskih setova i ljubavnih priča
Transilvanija čuva brojne plemićke rezidencije koje privlače posetioce kako svojom vrednom arhitekturom, tako i manje poznatim pričama porodica koje su ih naseljavale.
Marija Nenadić-Zurka и Daniel Onea, 29.10.2026, 13:14
Transilvanija čuva brojne plemićke rezidencije koje privlače posetioce kako svojom vrednom arhitekturom, tako i manje poznatim pričama porodica koje su ih naseljavale. U okrugu Mureš, dva takva istorijska spomenika nude različite perspektive o prošlosti regiona: zamak Betlen u Krišu, renesansna građevina koja je služila kao kulisa za filmske produkcije, i zamak Redej u Sanđeorđiu de Padure, mesto gde je počela ljubavna priča koja je ujedinila ovu plemićku porodicu sa britanskom kraljevskom porodicom. Prvo ćemo posetiti selo Kriš, u opštini Daneš, koje se nalazi na manje od 20 kilometara od srednjovekovne tvrđave Sigišoara. Ovde se nalazi rezidencija plemićke porodice Betlen, utvrđeni kompleks sa odbrambenim zidinama, bastionima i spektakularnom lođom sa arkadama, izgrađen u stilu transilvanske renesanse i nedavno vraćen u život kroz opsežan proces restauracije. Porodica Betlen je igrala važnu ulogu u političkoj i vojnoj istoriji Transilvanije. Posetioci koji ulaze u prostorije zamka mogu videti porodični grb na rezbarenim kamenim elementima. Poreklo ovog grba kombinuje lokalnu legendu sa stvarnim istorijskim događajima iz srednjeg veka. Zolja Levente, arheolog i kastelan, objašnjava ovu vezu.
„Legenda kaže, ukratko, da su članovi porodice pobedili zmiju ljudoždera u močvarama, a zatim preuzeli grb sa zmijom. Istorija se u nekim aspektima preklapa sa legendom. Porodica koristi ovaj grb od sredine 15. veka. Tokom tog vremena, glava porodice, Gergelj, učestvovao je u vojnom pohodu kralja Žigmunda u severnoj Italiji, gde se borio protiv vojski porodica Sforca i Viskonti. Grb porodice Viskonti bila je veoma slična zmija, koja drži dete u ustima. U osnovi, pobedili su „zmiju ljudoždera“ i preuzeli njen grb. To je veoma zanimljiva priča.“
Autentična arhitektura zamka Kriš, njegovo unutrašnje dvorište i masivni zidovi privlačili su rumunske i strane filmske stvaraoce tokom decenija, od klasičnih rumunskih istorijskih produkcija, kao što je „Mihaj Hrabri“, do filmova holivudskih studija. Neke od instalacija napravljenih posebno za snimanje sačuvane su unutar zgrade i sada su deo turističke ture.
„U podrumu se nalazi zatvor gde vas, pre nego što bilo šta drugo posmatrate, pozivam da dodirnete rešetke da biste videli od kog su materijala napravljene, što je jedna od misterija zamka. Ovde su se odvijala brojna snimanja: reditelj Serđu Nikolaesku je snimio četiri ili pet filmova, projekti su se nastavili i posle 2000. godine, a u ovom zatvoru, 2011. godine, studiji Universal Pictures su držali vukodlake, tokom snimanja filma „Vukodlak: Zver među nama“. Uveren sam da ovaj zamak nikada nije imao takav zatvor, jer je bio porodična rezidencija, a ne sedište okruga, za smeštaj desetina zatvorenika. Ali smo zadržali dekor, jer izgleda veoma zanimljivo i tera posetioce na razmišljanje.“
Pored utvrđenih zgrada, Krišov domen je u prošlosti bio poznat i po svojoj bašti. Stare fotografije i dokumenti pokazuju da se ovde nalazio veliki park, gde su rasle i egzotične biljke. Zolja Levente, arheolog i kastelan, predstavlja istoriju ovog zelenog prostora.
„Oko dvorca se prostire skoro tri hektara parka. Srećom, sačuvano je i nešto od originalnog drveća engleske bašte iz 19. veka. U jednom trenutku, ovde je doveden baštovan sa carskog dvora u Beču, što dokazuje da to nije bila obična bašta. Na fotografiji tog područja vide se palme i banane. Ne znam kako su uspeli da ih uzgajaju u našoj klimi, ali baštovan je svakako odlično znao svoj posao. Znam da je iza dvorca postojala i oranžerija.“
Takođe u okrugu Mureš, u dolini reke Tarnava Mika, u gradu Sanđeorđiju de Padure, nalazi se zamak Redej. Za razliku od utvrđenja Kriš, ova građevina nije imala vojnu ulogu, već je projektovana kao udobna plemićka rezidencija, specifična za početak 19. veka. Posetioci mogu da saznaju više o istoriji mesta uz pomoć holograma, naočara za virtuelnu stvarnost i multimedijalnih instalacija, istražujući izložbu „Misterije rezidencije Redej“ u 12 tematskih soba. Ovo je realizovano evropskim sredstvima nakon opsežnog istorijskog istraživanja. Centralna tačka izložbe u Sanđeorđu de Padure je sudbina grofice Klaudije Redej. Njena ljubavna priča sa vojvodom Aleksandrom fon Virtembergom prevazišla je društvena pravila tog doba. Gaspar Peter, vodič u zamku Redej, priča nam o početku ove priče.
„Klaudija Žužana Redej je rođena 17. septembra 1812. godine u ovom zamku, koji je bio letnja rezidencija porodice, a stalno prebivalište je bilo u Klužu. Krštena je i sahranjena u kripti ispod Reformisane crkve preko puta. Bila je veoma lepa mlada žena koja je stekla izvrsno obrazovanje. Sa 17 godina, dok je bila u Klužu, teško se razbolela. Lekari su joj tamo spasili život, ali su roditelji odlučili da je odvedu u Beč, gde su u to vreme bili najbolji lekari u Evropi, da se potpuno oporavi. Bečki lekari su joj prepisali jahanje konja, i tokom jednog takvog jahanja, prema njenom dnevniku, primetila je zanimljivog čoveka: Aleksandra fon Virtemberga, jednog od prinčeva Kraljevine Virtemberg u Nemačkoj. Bila je to ljubav na prvi pogled i želeli su da se venčaju, ali je prinčeva porodica smatrala porodicu Redej nižeg ranga. i protivili su se braku.“
Uprkos početnom protivljenju, njih dvoje su se venčali 1835. godine. Nakon ovog braka, Klaudija Redej je dobila titulu grofice od Hohenštajna, ali njihova deca nisu imala pravo da naslede presto Kraljevine Virtemberg. Grofičin život je tragično završen 1841. godine, u dobi od samo 29 godina, kao posledica nesreće tokom jahanja. Međutim, preko njenih potomaka, porodica Sanđeorđijua de Padurea ušla je u evropsku istoriju: unuka Klaudije Redej, Meri od Teka, postala je kraljica Velike Britanije, kao supruga kralja Džordža V, i bila je prabaka sadašnjeg britanskog suverena, kralja Čarlsa III — koji je takođe posetio Sanđeorđijua de Padurea kako bi odao počast njegovim transilvanskim korenima.
