Kultura nestasica(11.04.2016)

U komunizmu nestašice su postale pravilo, a neki istoričari smatraju da se radi o pravoj kulturi. Naročito 80’ godina kada je siromaštvo postala opšta pojava, nestašice je bila glavna reč u svakodnevnom životu. Skoro se ništa više nije moglo kupiti bez čekanja na velikim redovima i bez velikog gubitka vremena. Istoričari su istražili u arhivama pisama obićnih građana prema partijskim i državnim organima u kojima se žale na nestašice. U teškom ekonomskom stanju zbog politike jednog totalitarnog režima, odnosi između ljudi su se stavili na takvim odnosima da bi se prevazišlo pitanje nestašica. Istoričar, Mioara Avram iz Instituta istorije Nikolaje Jorga u Bukureštu govori o novom mehanizmu:

Steliu Lambru, 11.04.2016, 19:54

U komunizmu nestašice su postale pravilo, a neki istoričari smatraju da se radi o pravoj kulturi. Naročito 80’ godina kada je siromaštvo postala opšta pojava, nestašice je bila glavna reč u svakodnevnom životu. Skoro se ništa više nije moglo kupiti bez čekanja na velikim redovima i bez velikog gubitka vremena. Istoričari su istražili u arhivama pisama obićnih građana prema partijskim i državnim organima u kojima se žale na nestašice. U teškom ekonomskom stanju zbog politike jednog totalitarnog režima, odnosi između ljudi su se stavili na takvim odnosima da bi se prevazišlo pitanje nestašica. Istoričar, Mioara Avram iz Instituta istorije Nikolaje Jorga u Bukureštu govori o novom mehanizmu:

,,Zabranjen ali moguć je bio jedan od paradoksa komunističke svakodnevnice. Nestašice, zabrane, koje je nametnuo komunistički režim Čaušeska da bi se krilo katastrofalno ekonomsko stanje vodile su ka otkrivanju inteligentnih rešenja kojima sve je postalo dozvoljeno i moguće. Pojavile su se informalne mreže onih koji su se snalazili, spremni svakog trenutka da pronađu rešenje za pitanja koje su na prvi pogled izgledale nepremostive za svakodnevno preživljavanje, kao što je posredovanje jednog abortusa, napredovanje na funkciji, neisplatu jedne novćane kazne ili nabavku razne robe koja nije postojala na tržištu. U ovim mrežama predstavljeni su svi društveni slojevi u zavisnosti od interesa i njihovih političkih ili ekonomskih potreba. Informalne mreže su postojale prema drugim pravilima od normalnih zvanićnih i bile su profitabilna alternativa, naročito za one koji su uprpavljali ovim mrežama, ali i za one koji su primorani da im se obrate. Siva ekonomija je bila zavisna od državne i od njenih resursi i iskoristila je sve kanale za preraspodelu robe. “<
><
>

Društvene mreže koje su pokušale da reše pitanje nestašica imale su veze i sa vlastima i zvaničnim politikama. Jako su predstavljale podzemne modele društva, one su bile tesno povezane za svakodnevnicu i vlasti su bile svesne njihovog postojanja i funkcionisanja. Mioara Avram:

,, Informalne mreže su dale specifićnost komunističkim režimima, jer se ovde neradi samo o Rumuniji, i primenile su prakse kojima su uticale da ljudi imaju podnošliv život u komunizmu. Izvori koji nam omogućavaju da vidimo koje su bile svakodnevne prakse su memoari, žurnali, interviu sa nižim aktivistima, sa snalažljivim ljudima, dakle sa onima koji su širili to na nivou svih struktura partije i države. Imamo i zvanične dokumente, beleške, žalbe, izveštaji koji se odnose na važnost mreža u državnoj ekonomiji. Njihovo umnožavanje direktno je povezano za kriminalizaciju sistema u smislu širenja korupcije i opštih nestašica. Na primer kampanje za iskorenjivanje bakšiša na početku 70’ godina broji se među malobrojnim javnim pokušajma režima da mobiliše društvo u vidu poštovanje nekih normi koje da budu opšte prihvatljive i za korektno ponašanje građana. “<
><
>

Ispred akcija destrukturacije zbog nestašica, režim je pokušao da reaguje. Mioara Avram:

,, U meri u kojoj programi za razvoj su beležili neuspehe izrađena su nova pravila za upravljanje nestašicama. Sećam se programa samoupravljanja I samosnabdevanja građana od 1981 godine kojim je zabranjena kupovina robe iz drugih naselja od mesta prebivališta. Godinu dana kasnije pojavio se program racionalne ishrane, zatim su se glavne namirnice delile u racijama, ali I uvođenje specijalnog zakonodavstva za kažnjavanje akcija koje su izazvale nestašice. Centralizovano planiranje propagandistički ilustrovano petogodišnicom kvaliteta, ćuvena petogodišnjica od 4,5 godina ili petogodišnjica naučne revolucije su neuspehi koje režim Čaušesku nikad nije priznao. Pokušaji Julijana Dobreskua od 1982 godine, šefa Državnog komiteta planiranja da ubedi Čaušeska o potrebi prilagođavanja planova proizvodnje na trendove svetske ekonomije bili su neuspešni. Dobresku je insistirao u jednom izveštaju za korektan odnos između kvaliteta I kolićine koji bi prema njegovom mišljenju vodio ekonomskom rastu, a nestašice za stanovništvo bi bile manje. Njegove sugestije nisu prihvaćene I Dobresku je podneo ostavku. “<
><
>

Na prvi pogled nestašice su bile proizvod ekonomske krize, ali su one imale kao duboki uzrok prirodu samog režima. Ponovo Mioara Avram:

,, Druga direkcija koja je ohrabrila razvoj informalne ekonomije je ono što je američi istoričar Đovit nazvao familiarizam režima, dakle rutinsko ponašanje vlasti i nacionalizacija društva. Monopol partije je podrivao taj sistem razvijen na nivou elite i njegovo povezivanje koje je olakšalo nezakonite ili sive transakcije. Partija je dozvolila i konsolidovala određene stavove i ponašanja na vrhu vlasti, ali i na nivou samog društva. Slika koju je lider partije imao o društvu je bila više nego optimistička. Prema njegovoj oceni potrošnja po glavi stanovnika je povećana, u prodavnicama postoje sve vrste robe, a zdravstvo je bilo u normalnim kotama. “<
><
>

Kultura nestašica je imala svoj kraj 1989 godine, ali njeno nasleđe, mreže snalažljivih su opstale i bile su polazna tačka za obnovu ekonomije i demokratije.