Intimidacija slobodne štampe u doba komunističkog režima

Steliu Lambru, 25.04.2017, 19:48

Opšte je poznato da komunistički režim nije mogao podneti kritiku. Ako u zemlji štampa je bila pod potpunom kontrolom režima, slobodna zapadna štampa je oštro napadala politike režima, a Slobodna Evropa je bila glavni stub ovih kritika. Bilo je mnogobrojnih pokušaja za intimidaciju novinara koji su tamo radili, a postoje i glasovi koji tvrde da iza smrti nekih novinara odgovornost snosi režim iz Bukurešta. Živeći u Francuskoj od kraja 40’ godina, novinarka, književnica i kniževna kritičarka Monika Lovinesku bila je urednik zajedno sa suprugom Virđilom Jerunkom emisije Teze i antiteze u Parizu na radio stanici Slobodna Evropa. U njihovim komentarima otovreno su kritikovali komunistički režim iz Bukurešta. U jednom intervju snimljen 1998 godine od strane Centra usmene istorije Rumunske radiodifuzije, Monika Lovinesku setila se sumnjive smrti direktora rumunskog servisa Slobodne Evrope iz Minhena. Monika Lovinesku:

,, Direktori su bili Gica Jonesku, Noel Bernard, Mihaj Čismaresku, Vlad Đorđesku i na kraju Nikolaje Strojesku, među koje idealan je bio Noel Bernard. Mislim da je bio šef rumunskog servisa kao niko drugi. Bio je veoma aktivan, uključen, brzo je mislio i izrazito posvećen svom poslu. Noel Bernard je ostao direktor do smrti, a nasledio ga je Mihaj Čismaresku, čovek dobrog kavaliteta i esejista. Čudno je bilo da jednog trenutka počeli su da ginu direktori Slobodne Evrope redom od raka. Noel Bernard je verovao da je podložen radicijama, Minhaj Čismaresku, takođe, kao i Vlad Đorđesku, poznati istoričar. Zamenik direktora, Preda Bunesku takođe je sumnjivo preminuo. On je bio potpuno alergičan na jaja, i dakle nikada nije jeo jaja, čak ni kolače sa jajima. Otkrili su ga mrtvog u svom stanu posle 3 dana vikenda, kada su videli da ne dolazi na poslu. Povodom obdukcije, otkrili su da je u krvi bilo puno jaja. Smrt je smatrana sumnjivom, ali znate kakve su vlasti američkog tipa, veoma uzdržane prema takvim pitanjima. “<
><
>

Protiv Monike Lovinesku, režim je upotrebio sva sredstva da bi je učutkao. Prva je bila kleveta. Monika Lovinesku:

,, Počelo je napadima u štampi, veoma snažno i ti napadi su počeli još pre osnivanja Slobodne Evrope člancima protiv nas. Na početku su bili napadi iz Bukurešta samo protiv Virđila a vodeći su bili Đorđe Kalinesku i Zaharia Stanku. Posle toga krenula je lavina napada protiv nas u Glasu otađbine i Nedeljniku Euđena Barbua i bile su 3 godine serije napada u štampi samo protiv grupe iz Pariza. Sekuritate je imala određenu taktiku koju je smatrala inteligentnom. Poslala je svakojake ljude neznam kako da ih nazivam, možda intelektualce ili književnike kod Slobodne Evrope u Minhenu da bi širili laž da je emisija iz Minhena veoma dobra, ali je kvare oni ludaci iz Pariza, dakle ja i moj suprug Jerunka. Pokušali su da unište ovu emisju iz Pariza na sve načine, među koje i intrigama kojima su pribegavali. “<
><
>

Posle odbijanja da prekinu, komunistički režim je povečao ulog, I prešao na fizičke napade. Ponovo Monika Lovinesku:

,,Kada su videli da se više nemože, prešli su na direktni fizički napad, naročito nakon što smo posvetili 1977 godine skoro sve emisije pokretu Goma. U novembru 1977 godine, dan pre dolaska Paula Gome u Parizu, tačnije 18 novembra čekali su me dvojica palestinaca. Iz knjige Pačepe sam saznala da su palestinci, bili su crnije boje. Rekli su mi da uđem u kuću jer imaju poruku za mene. Ćinilo mi se sumnjivo jer su me oslovljavali sa madam Monika, a ovde madam se ne koristi sa prezimenom. Tako sam razumela celu priču I nisam ih pustila da uđu. Kada su to videli, počeli su da me udaraju u glavu. Pala sam I osnesvestila se, ali sam prethodno vriskala I došao je I pomogao mi neko sa ulice. Oni su pobegli, čovek koji mi je pomogao krenuo je za njima, ali ih nije našao. Bila sam na podu, malo sam krvarila, tako da su me vodili u bolnicu. Probudila sam se posle nekoliko sati. Ostala sam u bolnici samo 5 dana, jer sam želela da učestvujem na konferenciju za štampu Paula Gome, na kojoj je sve to rečeno. Nije bilo iz razloga što je došao Paul Goma, ali pre polaska general Plešica mu je rekao da će imati znak u Parizu da bi video da ruka revolucije stiže daleko. Razbili su mi samo nos I imala sam rane samo na rukama I glavi. Nakon toga 1983 godine poslali su nekog agenta koji je sebe nazivao Bistran, neznam uopšte njegovo prave ime da bi ubio Jerunku. Tada je intervenisala francuska policija, upozorena od strane kolega iz Nemačke, I taj Bistran se predao. “<
><
.

Intimidacija štampe je bila poznata praksa totalitarnih režima da bi učutkali protivnike. Kada je slobodna štampa podložena persekucijama, onda je jasno da taj režim ima veliki problem sa stavovima koji mu ne odgovaraju.