Klub kulture: Dokumentarni film ,,Timebox’’, nominovan za Nagradu Gopo

Film Timebox, Nore Agapi, osvojio je veliku nagradu na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Žilavi, u kategoriji ,,Between the seas’’, koja je posvečena dokumentarnom filmu iz Centralne i Istočne Evrope. Obrazloženje žirija je glasilo: Izabrali smo film Timebox“ kao pobednički film zbog dubine kojom istražuje snagu i težinu sećanja, ali i zbog inovativne režiserske vizije i volatilne narativne snage. Film je sasvim ličan, ali filozofske i političke implikacije postavljaju pitanja koja idu dalje od same priče filma. Timebox je jedan od pet dokumentarnih filmova nominovanih za 14. izdanje nagrada Gopo, koje je trebalo da se održi krajem marta, ali koje je odloženo zbog pandemije korona virusa. Joan Matei Agapi, centralni lik dokumentarnog filma, je harizmatični reditelj dokumentarnih filmova iz Jašija, star 80 godina. Ima kolekciju 16 mm filmova koja dokumentuje gotovo 50 godina rumunske istorije. U početku namera Nore Agapi bila je da napravi film o bogatoj arhivi svog oca. Ali u trenutku kada nadležni organi obaveštaju starca da se mora preseliti ili će biti evakuisan, dokumentarni film Nore Agapi menja pravac. Razgovarali smo sa Norom Agapi o tome kako je nastala priča filma: ,, Rečiću vam od samog početka da je ovo film o mom ocu. Jer je moj otac tokom godina imao veliki uticaj na mene. Veoma jaka ličnost, ne kažem samo ja, već i mnogi drugi mladi ljudi koji su prošli kroz njegove ruke pedagoga, s obzirom da je on predavao dugi niz godina fotografiju i film, ali na drugačiji način. Jer je on osoba koja je oduvek bila zainteresovana, osim fotografije, filozofije, i za duhovite delove života, on je čovek sa puno humora. Istovremeno, moj otac je vrlo hrabar tip, koji je život tretirao kao scenu. Krenula sam od ove ideje, od stvaranja filma o svom ocu, ali nije bilo lako to shvatiti ili na kraju prikazati. S obzirom da sam bila toliko bliska temi, nije mi bilo teško odvojiti se. Odlučila sam da snimim film pogotovo o prostoru u kojem sam odrasla i o načinu na koji se moj otac odnosio prema ovom prostoru. To je film u kojem se moj otac pojavljuje i kao pedagog i kao filmski realizator, plašim se da koristim reč umetnik, jer moj otac nikada nije voleo reč umetnik, nikada nije definisao sebe umetnikom. I dalje je veoma dobar stvaralac dokumentarnog filma, čovek koji vrlo dobro savlada kompoziciju i tehniku snimanja, ali nikada nije želeo da se definiše kao umetnik. U početku nisam htela da se pojavim u filmu, nije se radilo o meni ili nisam shvatila da će se raditi i o meni, ali kada govorite o nekome ko je vaš otac, ne možete da se očekujete da ne dođete i do vas’’.

Corina Sabău, 16.05.2020, 18:55

Film Timebox, Nore Agapi, osvojio je veliku nagradu na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Žilavi, u kategoriji ,,Between the seas’’, koja je posvečena dokumentarnom filmu iz Centralne i Istočne Evrope. Obrazloženje žirija je glasilo: Izabrali smo film Timebox“ kao pobednički film zbog dubine kojom istražuje snagu i težinu sećanja, ali i zbog inovativne režiserske vizije i volatilne narativne snage. Film je sasvim ličan, ali filozofske i političke implikacije postavljaju pitanja koja idu dalje od same priče filma. Timebox je jedan od pet dokumentarnih filmova nominovanih za 14. izdanje nagrada Gopo, koje je trebalo da se održi krajem marta, ali koje je odloženo zbog pandemije korona virusa. Joan Matei Agapi, centralni lik dokumentarnog filma, je harizmatični reditelj dokumentarnih filmova iz Jašija, star 80 godina. Ima kolekciju 16 mm filmova koja dokumentuje gotovo 50 godina rumunske istorije. U početku namera Nore Agapi bila je da napravi film o bogatoj arhivi svog oca. Ali u trenutku kada nadležni organi obaveštaju starca da se mora preseliti ili će biti evakuisan, dokumentarni film Nore Agapi menja pravac. Razgovarali smo sa Norom Agapi o tome kako je nastala priča filma: ,, Rečiću vam od samog početka da je ovo film o mom ocu. Jer je moj otac tokom godina imao veliki uticaj na mene. Veoma jaka ličnost, ne kažem samo ja, već i mnogi drugi mladi ljudi koji su prošli kroz njegove ruke pedagoga, s obzirom da je on predavao dugi niz godina fotografiju i film, ali na drugačiji način. Jer je on osoba koja je oduvek bila zainteresovana, osim fotografije, filozofije, i za duhovite delove života, on je čovek sa puno humora. Istovremeno, moj otac je vrlo hrabar tip, koji je život tretirao kao scenu. Krenula sam od ove ideje, od stvaranja filma o svom ocu, ali nije bilo lako to shvatiti ili na kraju prikazati. S obzirom da sam bila toliko bliska temi, nije mi bilo teško odvojiti se. Odlučila sam da snimim film pogotovo o prostoru u kojem sam odrasla i o načinu na koji se moj otac odnosio prema ovom prostoru. To je film u kojem se moj otac pojavljuje i kao pedagog i kao filmski realizator, plašim se da koristim reč umetnik, jer moj otac nikada nije voleo reč umetnik, nikada nije definisao sebe umetnikom. I dalje je veoma dobar stvaralac dokumentarnog filma, čovek koji vrlo dobro savlada kompoziciju i tehniku snimanja, ali nikada nije želeo da se definiše kao umetnik. U početku nisam htela da se pojavim u filmu, nije se radilo o meni ili nisam shvatila da će se raditi i o meni, ali kada govorite o nekome ko je vaš otac, ne možete da se očekujete da ne dođete i do vas’’.

Nora je počela snimati 2011. godine, ali ubrzo nakon što je započela s radom, 2012. godine, shvatila je da mora da promeni priču. Zato što film nije samo priča o očevoj arhivi, već i o prostoru u kojem je ona nastala, kući u kojoj je provela detinjstvo i koju je, nakon odluke vlasti, Joan Matei Agapi bio primoran da napusti, bez obzira što nije imao pogodan prostor za čuvanje svoje arhive. Nora Agapi:Priča je duga, ali da sumiram, prostor je bio nacionalizovana zgrada u kojoj je moj otac, pored arhive, držao i predavanja o fotografiji i filmu. Vremenom je moj otac ovaj prostor pretvorio u životni prostor. Posle 1990. godine nije imao pravo da ga otkupi, budući da se smatra da pripada arhitektonskoj baštini, to je Braunštajnova palata. Tako je nastavio da plati najamninu državi, ne sluteći u kom će smeru stvari krenuti. 2012. godine, bez ikakvih prethodnih informacija, dobio je poštom obaveštenje od Gradske kuće da mora da napusti zgradu. Tada smo stigli na sud. Bile su to četiri godine psiholoških muka, jer se moj otac morao boriti protiv otupljenosti sistema, da se suoči sa nepoštovanjem vlasti, on je bio starac ali istovremeno osoba koja je stvorila nešto za istoriju grada.Ova borba jako dobro podržava — po mom mišljenju — priču, film je usredsređen na način oko te narativne teme. Naravno, nisam odlučila da insistiram na ovaj aspekat, jer nisam želela da to bude socijalni dokumentarac. Ali smatram da je na kraju moj otac, centralni lik dokumentarca, takođe simbol. On je simbol te borbe koju mnogi od nas vode sa stvarima koje ne odobravamo, ne retko sa nakaradnim mentalitetom onih oko nas. Želeo sam zaista da osvetlim kreaciju svog oca, da ponovo otkrijem njegovu arhivu, da vadim iz kutija ovu nedavnu istoriju koju je čuvao sa toliko pažnje i ljubavi’’.

Pored Žilave, film Timebox nagrađivan je i na nekoliko međunarodnih festivala, uključujući Međunarodni filmski festival Transilvanije TIFF 2019, gde je osvojio posebnu diplomu žirija, kao i Dokufest IDFF, na Kosovu, gde je nagrađen za najbolji film (u kategoriji Balkan Dox). U rumunskim bioskopima, Timebox je predstavljen krajem 2019. godine u bioskopu Elvira Popesko, u prisustvu rediteljke Nore Agapi i producenta, Monike Lazurean Gorgan.