Izložba „Shaving the Caterpillar”

Polovinom oktobra sve do polovine novembra, u galeriji Mobius, jednom od značajnijih izložbenih prostora u Bukureštu, gde se ostvaruje kontakt sa publikom savremene umetnosti, organizovana je izložba Shaving the Caterpillar “ umetnice Ileane Paškalau.

Umetnica je rođena u Karansebešu, a sada živi i radi u Berlinu. Ona je vizuelni umetnik i istoričar umetnosti, koji objedinjuje svoja umetnička i teorijska interesovanja u zajedničkom cilju istraživanja istorije ljudskog, posebno ženskog tela.
Razgovarali smo sa Ileanom Paškalau o konceptu izložbe i o tome kako je ona rođena:

Shaving the Caterpillarjeste naslov izložbe koju sam radila zajedno sa kusotosom Valentinom Jankuom, na poziv galerije Mobius. Naslov u prevodu znači Brijanje gusenice, a izložba je uvid u istoriju ženskog tela sa medicinske tačke gledišta. Projekat kreće od šireg istraživanja, koje pratim još iz 2017. Kada sam bila u potrazi za temom doktorata. Znači, reč je o teoretskoj istrazi koja je rađena više godina i koja se oslanja na anatomiju žene, tako kako je lekari vide, kako je vide lekari muškarci iz XVII i XIX veka. Naglašavam uvek ulogu koju je imala i moja porodična priča u razvoju ovih ideja.
Poreklom sam iz porodice u kojoj mi je moja majka, lekar internista, donosila kao igračke razne medicinske instrumente. Moje bake, medicinske sestre ili asistenti na ginekološko-akušerskim odeljenjima, nekako su mi usadile tu sklonost ka ženskoj anatomiji i neku vrstu radoznalosti da je istražim i sa umetničkog stanovišta“.

Kako umetnica opisuje svoj stvaralački proces? Koja su pitanja od kojih polazi ili koja želi da pokrene u posetiocu izložbe?

Ileana Paškalau:

Moji radovi donose neke prilično bolne priče. Moj umetnički proces se zasniva na simbolizaciji informacija iz istraživanja, informacija koje sam često doživljavala kao šokantne, bolne, a izlaganje posetiocima moglo bi da bude trauma koja se ponavlja. Ali, daleko od toga da bude naučna ekspertiza u medicinskom, psihijatrijskom, psihološkom smislu, moje istraživanje je umetničko, to je istorija koja otvara ovu temu ženske anatomije, bez pretenzija da će je iscrpiti. I, ako ja govorim medicinskim terminima tokom čitavog teorijskog i praktičnog poduhvata, nadam se da će iskustvo posetilaca biti slično onom kada osećate veliki ožiljak.

Odnosno, namera je bila ostavljati pitanja i tražiti odgovore: Šta se desilo tamo, u istoriji, u izgradnji ženske anatomije od strane lekara i muškaraca? Koliko su medicinske teorije bile bolne za žene? Kakve su ozbiljne posledice imali? Ili druga pitanja poput da li je ovaj ožiljak zacelio?. Šta je ostalo od njega? Čak je i ovaj kolokvijalni izraz ona je histerična“ još uvek fikcija iz 19. veka. Zato budite oprezni kada ponovo pomislite da je neko histeričan“ jer je to bilo oruđe manipulacije i torture.

I za kraj ostavila sam pitanje tipa: kako da izbegnemo ranjavanje kad imamo u vidu ovakve posledice?“. Šta učimo? Kako da postanemo jače?

Na kraju našeg razgovora, Ileana Paškalau je analizirala izložbu, korišćeni materijal i rutu smišljenu za gledaoce:

Prva narativna nit izložbe usredsređena je na pitanje: Kako je rođen drugi pol? U prvoj fazi izložbe imamo crteže sa osvrtom na medicinske diskurse i ilustracije iz naučnih rasprava 17. i 18. veka, crteže koji prate istoriju ženske anatomije, obeležene opsesijama lekara njenim reproduktivnim aparatom. Dakle, vizuelni pravac ima za cilj da u prvoj fazi pokaže kako su lekari konstruisali anatomsku sliku žene počevši od materice, za koju se smatralo da je glavni marker diferencijacije među polovima. I ne samo to, materica je važila za hiroviti, opasan organ, sposoban da izazove ludilo i velika odstupanja u ponašanju svojih nosilaca. U drugoj fazi izložbe, ova medicinska nit prelazi kroz vek prosvetiteljstva, period u kojem je prvi put predstavljen ženski skelet. Dakle, ovde smo svedoci trenutka kada drugi pol dobija svoj grudni koš i kičmu.