Od rumunske tkanine do visoke mode (14.10.2025)

Već 30 godina živi u Francuskoj i predstavlja priznato ime u svetu umetničkog veza  i veza visoke mode, ali potiče iz  okrugu Salaž, gde je naučila da tka i plete od svoje majke, kao i mnoga deca odrasla u selu.

Dragana Diamandi и Ana-Maria Cononovici, 14.10.2025, 09:15

Već 30 godina živi u Francuskoj i predstavlja priznato ime u svetu umetničkog veza  i veza visoke mode, ali potiče iz  okrugu Salaž, gde je naučila da tka i plete od svoje majke, kao i mnoga deca koja su odrasla u selu. Viktorija Darolci stvara unikatne kreacije za velike modne kuće kao što su Šanel, Dior, Armani, Valentino, a sada ima svoju radionicu i širi svoju ličnu kolekciju, jer planira da otvori mali muzej.


Napustila je zemlju u 27. godini, 5 godina nakon Revolucije. Iako njen profesionalni put nije bio lak, Viktorija Darolci je 2019. godine dobila odlikovanje „Le Meilleur Ouvrier de France“ ( „Vitez Nacionalnog reda za zasluge“), orden koji je ustanovio general Šarl de Gol 1963. godine. To je najprestižnija nagrada koja se dodeljuje zanatlijama i ima tradiciju dugu jedan vek, o kojoj nam je kreatorka rekla: 


„Veoma sam ponosan što sam dobila ovo priznanje, koje dodeljuje francuska Vlada, lično predsednik Francuske. Ne znam tačno kako sam ga dobila. Da bi se dobilo ovo odlikovanje, neko iz senke, iz pozadine, dugo prati  šta radim, kako prezentujem svoj rad, kako uspevam da ostanem na tržištu. Ta osoba je sastavila dosije o meni i predala ga Vladi, a oni su odlučili da zaslužujem ovo odlikovanje.“


I pošto je njena priča počela još u detinjstvu, Viktorija Darolci nas je povela kroz svoja sećanja:


,,Ponosna sam da se vratim u detinjstvo! Odrasla sam u Ineuu, u okrugu Salaž. Kada sam bila mala, naučila sam mnogo toga od mame: vez, tkanje, pletenje, pravljenje čipke. Moja sestra je starija od mene 16 godina, a njen muž je bio poznati krojač u Sigetu Marmacijej. Bila je veoma elegantna, a ja sam bila strašno ljubomorna na nju – kad bi dolazila kod mame, sekla bih joj haljine da bi sebi pravila haljinice. Mama me je stalno terala da se igram, ali ja sam više volela da budem pored nje, njenih prijateljica, bake – da učim ručni rad. Obožavala sam ručni rad. Sećam se da sam oko dvanaeste godine učestvovala u poslednjoj seoskoj kultivaciji lana i konoplje. Pamtiću zauvek kako smo skupljali konoplju s polja, nosili je na reku Someš potapali u vodu, pa na svaka dva dana okretali snopove da bi omekšali. Doneli bismo je kući i obradili sve do konačnog proizvoda. Mama je tkala čaršave, stolnjake, a ja sam sve to učila od nje.”


Saznali smo da je Viktorija Darolci oduvek sanjala da stigne u prestonicu mode – u Pariz. Međutim,  tamo je morala da pronađe školu kako bi stekla zvanično priznanje za svoje umeće




„Kada sam pohadjala Školu za vez, moje profesorke su me pitali: Viktorija, šta radiš ovde u školi, kad ti sve znaš? Bila mi je potrebna diploma da bih mogla da radim u atelierima, koji su radili za modne kuće. Nije bilo dovoljno samo da poznajem zanat, a da nemam diplomu. Završila sam školu i vec posle dve nedelje nasla sam posao u atelieru. Ono što se veoma razlikuje od onoga što sam naučila u Rumuniji, jeste vez iglom, tehnika u Francuskoj koja se zove vez „crochette de Lunéville“, to je igla koja je veoma slična igli za čipku. Tehnike sa ovom iglom nam omogućava da pričvrstimo kamenje, šljokice. Sa ovom iglom možemo da postignemo savršenstvo i kvalitet. Perle možemo navezati običnom iglom, ali kvalitet nece biti isti..“
Godine 2008. otvorila je svoj sopstveni atelje, a 2011. je osnovala i svoju školu vezilja, kako bi očuvala i prenela ovaj zanat. Atelje Darolci, smešten na periferiji Pariza, specijalizovan je za vezene aksesoare (rukavice, cipele, torbe), večernje haljine, pozorišne kostime i unutrašnju dekoraciju za luksuzne hotele, jahte i privatne avione. Viktorija Darolci:

,,U trenutku kad stvaram, uvek je i deo mog sela prisutan u tome. Kombinovala sam ono što sam naučila od majke i ono što sam naučila iz Francuske i zato sam se razlikovala od drugih. Dodavala sam ovčiju vunu u kreaciju, koja je bila obojena, dodavala sam bisere, nakit, određene niti koje sam pronašla u Francuskoj koje su bile slične nitima koje sam nalazila u Rumuniji. Boje koje sam kombinovala u svojim radovima bile su veoma dobro prihvaćene. Čipku sam dodavala svojim kreacijama, a makrame sam koristila veoma često. Radila sam za Švajcarsku, za Afriku, za Italiju, sa poznatim i bogatim ljudima, personalizovala sam  naslone u njihovim privatnim avionima.“


Pored narudžbina, Viktorija Darolci stvara i komade za svoju ličnu kolekciju, s namerom da otvori mali muzej. Jedan od njenih omiljenih odevnih komada nosi naziv „Zemljana lutka” – haljina sa makrame suknjom i gornjim delom izvezenim raznobojnim kamenčićima, sakupljenim iz prirode, uz pomoć Lunéville tehnike koju je naučila u školi u Parizu.