Javni govor i pronalaženje sebe (17.03.2026)

Ko si bio pre nego što su ti rekli ko treba da budeš? Jedno je od pitanja kampanje koju je pokrenulo Pozoriste Simplu, pod sloganom „Uspeo sam!”

Dragana Diamandi и Ana-Maria Cononovici, 17.03.2026, 09:00

Ko si bio pre nego što su ti rekli ko treba da budeš? Jedno je od pitanja kampanje koju je pokrenulo Pozoriste Simplu, pod sloganom „Uspeo sam!”
Pored časova glume, ovde se organizuju i radionice javnog nastupa, odnosno public speakinga, koje vodi sama osnivačica, glumica Alis Nikolae.
Pitali smo Alis Nikolae kako je nastala ova ideja i zašto je kurs javnog nastupa važan:
„Ideja je došla davno, negde 2011. godine, kada sam tek zavrsila master iz glume, smer klasično pozorište, primetila veliku potrebu ljudi sa divnim idejama da nauče kako da upravljaju svojim emocijama kako bi mogli da govore pred publikom. Moj profesor, Radu Gabriel, došao je poslednjeg dana kursa i rekao: ‘Imam jednu dobru i jednu manje dobru vest: dobra vest je da ste veoma talentovani, a ona manje dobra je da vas ima mnogo i da svako od vas mora da pronađe i neku drugu svrhu.
I čula sam, razumela i shvatila da je gluma učinila čuda za mene, jer mi je pomogla da upravljam emocijama i da to mogu da prenesem i drugima. Uz mnogo emocija i bez jasne predstave šta me čeka, sećam se kako sam te godine u jesen formirala prvu grupu. Proširila sam vest širom zemlje, okupila nekoliko ljudi koji su to želeli i onda, prva akcija, zar ne, gluma dolazi od delanja – kroz akciju i istrajnost, počeli smo da organizujemo nove grupe. Evo, prošlo je 15 godina, naša priča se proširila: sada predajemo i glumu i radimo pozorišne predstave.”
Čini se da je Alis Nikolae pronašla svoju svrhu, a jedan od opipljivih rezultata jeste stvaranje platforme na kojoj ljudi mogu da pronađu sebe i da se potom slobodno izraze:
„Ne znam koliko nas je zadovoljno time što smo završili ne znam koliko zadataka. Ali srećni smo kada imamo uticaj na živote drugih, kada ono što govorimo dopre do ljudi kojima je namenjeno. Mislim da je osoba koja uspe da jasno prenese poruku i utiče na ljude oko sebe – osoba koja ima bolji i srećniji život. Veoma smo srećni što možemo da približimo glumu ljudima. To je umetnost koja zaista menja živote mnogih od nas, ne samo kada je reč o javnom govoru i upravljanju emocijama, već i kroz povezivanje sa samim sobom. To je zaista ispunjavajuće i uzdižuće, pa ako ljudi osećaju da žele ovo da rade – neka to i učine!”
Djordje Grigoresku, učesnik kursa Public Speaking  koji organizuje pozoriste Simplu, osoba je koja je oduvek bila zainteresovana za lični razvoj. Od njega smo saznali, nakon što je između 2011. i 2016. godine isao na casove tanga, na kojima je shvatio je da je ples poput života, kada se pridružio časovima koje je organizovala Alis Nikolae, otkrio važnost ranjivosti u svemu što radite.
„Kao i svaku priliku koju sam do sada imao, odlučio sam da pokušam. Ideja o javnom govoru proistekla je više iz radoznalosti nego iz želje da govorim pred publikom. Kažu da je javni nastup drugi najveći strah čoveka posle zubara. Na kursu smo učili teoriju: kako da strukturiramo govor, kako da kontrolišemo emocije, kako da uspostavljamo kontakt očima, kako da postavljamo zatvorena pitanja umesto otvorenih kada oblikujemo govor, kako da ponavljamo ključne reči. Ali na kraju dolazi pravi test – da održimo petominutni govor pred publikom.
I nije bila mala publika: događaj je održan u Bukureštu, u jednoj konferencijskoj sali, pred oko 50 ljudi. Nas šestoro je govorilo. Imao sam tremu, ali pošto sam ponavljao strukturu onoga što sam želeo da kažem i dobio povratne informacije od naše mentorke – koja nije samo tehnički vodič, već i emocionalni vodič – Alis Nikolae, uspeo sam da prođem taj test. Mislim da je svako od nas uspeo da prevaziđe strah od javnog nastupa.”
Događaj je takođe održan pod sloganom „Uspeo sam!”, jer je svaki učesnik ostvario sopstveni uspeh. Djordje Grigoresku je objasnio:
„Teme je svako od nas birao sam, usput su neki od nas menjali temu, bio je to slobodan govor, svako je govorio više iz ličnog iskustva. Kurs je obuhvatio 8 sesija komunikacije, svaka po dva i po sata. Svaka sesija imala je posebnu temu i bavila se različitim aspektima: od strukture govora, preko kontrole emocija, do načina predstavljanja informacija. Jedan primer mi je bio sjajan: ako zaboraviš šta sledi – nije problem, jer publika nije unapred čitala tvoj govor. Učinilo mi se izvanrednim to što možeš da se sabereš i vratiš u tok govora samo jednom kratkom pauzom. Izgubiš nit izlaganja ili čuješ zvižduk u sali – ko zna koliko stvari može da te poremeti sa govora koji držiš.”


Pitali smo Djordja Grigoreskua da li je u tom procesu otkrio nešto neočekivano:
„Mislim da je najvažnija lekcija koju sam morao da naučim bila da moram biti ranjiv, da dozvolim sebi da u govor unesem ranjivi deo svog iskustva. Da budem biće koje se povezuje sa sopstvenom emocijom, oseća je i govori iz nje. Ljudi osete kada nisi ranjiv. Što govor učiniš ljudskijim, to će on ima veći uticaj.”
Poziv na autentičnost – itekako dobrodošao u izazovnim vremenima u kojima živimo.