Bezbednost na putevima i potreba za autoputevima (14.10.2020)

Bez obzira da li volimo ili ne da često putujemo po zemlji ili nas posao prisiljava da putujemo rumunskim putevima, nesigurna situacija putne infrastrukture je dobro poznata: imamo mnoge nacionalne i županijske puteve sa rupama koji prelaze kroz sela i sa degradiranim parapetima ili ovi putevi su sasvim nepostojeći. Nažalost, ovi putni kvarovi izazivaju ljudske žrtve: u 2019. godini više od 1.800 ljudi je umrlo u oko 32.000 saobraćajnih nesreća, a 729 njih su bili pešači. Ali ove brojke ne govore ništa o tragedijama u hiljadama porodica čiji su najmiliji ili umrli ili su doživotno onesposobljeni usled nesreća. Sve njih zastupa Oana Baču, predsednica Nacionalnog udruženja za podršku žrtvama i sprečavanje saobraćajnih nezgoda: U poslednjih deset godina zabeležen je pad broja saobraćajnih nesreća posredstvom preventivnih kampanija i strateških kampanija policijskih inspektorata. Ideja je da od 2008. godine, kada je zabeležen najstrašniji rekord, odnosno preko 3.000 smrtnih slučajeva u saobraćajnim nesrećama, danas govorimo o otprilike 1800 ljudi koji godišnje umiru na nacionalnom nivou. Dakle, broj žrtava se smanjio, ali već nekoliko godina ove brojke su iste i nismo u mogućnosti da ih promenimo. Nažalost, na evropskom nivou zauzimamo prvo mesto po broju mrtvih i povredjenih u Evropskoj Uniji “.

Christine Leșcu, 14.10.2020, 13:47

Bez obzira da li volimo ili ne da često putujemo po zemlji ili nas posao prisiljava da putujemo rumunskim putevima, nesigurna situacija putne infrastrukture je dobro poznata: imamo mnoge nacionalne i županijske puteve sa rupama koji prelaze kroz sela i sa degradiranim parapetima ili ovi putevi su sasvim nepostojeći. Nažalost, ovi putni kvarovi izazivaju ljudske žrtve: u 2019. godini više od 1.800 ljudi je umrlo u oko 32.000 saobraćajnih nesreća, a 729 njih su bili pešači. Ali ove brojke ne govore ništa o tragedijama u hiljadama porodica čiji su najmiliji ili umrli ili su doživotno onesposobljeni usled nesreća. Sve njih zastupa Oana Baču, predsednica Nacionalnog udruženja za podršku žrtvama i sprečavanje saobraćajnih nezgoda: U poslednjih deset godina zabeležen je pad broja saobraćajnih nesreća posredstvom preventivnih kampanija i strateških kampanija policijskih inspektorata. Ideja je da od 2008. godine, kada je zabeležen najstrašniji rekord, odnosno preko 3.000 smrtnih slučajeva u saobraćajnim nesrećama, danas govorimo o otprilike 1800 ljudi koji godišnje umiru na nacionalnom nivou. Dakle, broj žrtava se smanjio, ali već nekoliko godina ove brojke su iste i nismo u mogućnosti da ih promenimo. Nažalost, na evropskom nivou zauzimamo prvo mesto po broju mrtvih i povredjenih u Evropskoj Uniji “.

Ali kako loš, nepopravljen ili uski put ugrožava naše živote? To se gotovo neizbežno dešava, rekla nam je naša sagovornica Oana Baču: Situacija vas često primorava, naročito ako ste profesionalni vozač, da u odredjeno vreme stignete do odredjene destinacije. Ili jednostavno želite da predjete neku distancu u pristojom roku. Ako vozite uskim putem, uopšte ne možete da to bezbedno učinite i tada primorani ste da izvršite razne manevre da biste blagovremeno stigli do odredišta. Na ovaj način se izlažete i potpuno ste odgovorni ako izazovete nesreću sa ili bez žrtava. Takodje direktno ste odgovorni ako izazovete nesreću, jer ste pokušali da izbegnete jamu na putu. Teško je dokazati da krivicu snosi institucija koja je morala bolje upravljati tim delom puta. Zbog toga se godinama borimo sa ljudima da bi oni shvatili da nam infrastruktura ne pomaže i treba naučiti da se zaštitimo. Zbog uskih i slabo osvetljenih puteva vozačima ponekad je nemoguće izbeći bilo kakvu prepreku.

Duž godina bilo je samo nekoliko slučajeva u kojima su gradjani tužili državne institucije zbog lošeg održavanja puteva kojima su morali da voze, što je vodilo do nesreća. Ali velika većina žrtava niti zna svoja prava, niti ne razmišlja o sudjenju. Oana Baču, predsednica Nacionalnog udruženja za podršku žrtvama i sprečavanje saobraćajnih nesreća, precizira: Najveći problem sa kojim se suočavamo u borbi za pravdu je strah ljudi. Oni se plaše da se bore za svoju pravdu, jer uvek im se čini da je uzalud. I za pokretanje sudskog postupka potrebna su značajna finansijska sredstva za pravnu pomoć. A oni koji sebi to mogu priuštiti, kreću dugim i teškim putem. Koliko ja znam, na nacionalnom nivou nema mnogo primera da su vlasti proglašene odgovornim za nesrece prouzrokovane zbog lošeg stanja puteva.

Sigurniji putevi bili bi autoputevi, jer zaobilaze lokalitete i pomažu u smanjenju gužve u saobraćaju. Ali Rumunija je poznata po nedostatku autoputeva. Krajem prošle godine samo 4,8% nacionalnih puteva bili su autoputevi u ukupnoj dužini od 866 kilometara, u uslovima u kojima Rumunija je deveta država Evropske unije po površini, sa 238.397 kvadratnih kilometara. Šta mogu obični ljudi učiniti u tim uslovima? Mogu da pokušaju, na primer, da izgrade sopstveni autoput, kao što je to uradio preduzetnik Štefan Mandaki. 15. marta 2019. godine on je započeo neobičan štrajk: pauzu od 15 minuta, kada su zaustavljene mnoge aktivnosti, posebno vožnja, da bi ljudi protestovali zbog nedostatka autoputeva u Moldovi, na severo-istoku Rumunije, ali i zbog nesigurnosti nacionalnih puteva uopšte. Štefan Mandaki je već izgradio simboličan metar autoputa u svom rodnom gradu, koji je lišen bilo kakvog autoputa. Uprkos uspehu ove inicijative za podizanje svesti o značaju autoputeva, Moldova još uvek nema autoput, čak ni u fazi projekta. Ali Štefan Mandaki je svoju gradjansku akciju nastavio dokumentarnim filmom pod nazivom 30 godina i 15 minuta“, koji predstavlja tragedije nekoliko porodica koje su ugrožene saobraćajnim nesrećima. Ovo je priča koja treba da se neprestano kaže za podizanje svesti rumunskih vlasti, ali i da bi ljudi otkrili snagu sopstvenog glasa kada se bore za svoja prava.