Drugi pol (18.09.2024)
Među svim evropskim državama, Rumunija ima najnižu stopu zaposlenosti žena na tržištu rada. U Rumuniji ta stopa iznosi 45,4%, u poređenju sa muškarcima – 62,7%.
Dragana Diamandi и Luiza Moldovan, 18.09.2024, 14:53
Među svim evropskim državama, Rumunija ima najnižu stopu zaposlenosti žena na tržištu rada. U Rumuniji ta stopa iznosi 45,4%, u poređenju sa muškarcima – 62,7%. Prema podacima Eurostata iz 2022. godine stopa zaposlenosti žena u Holandiji iznosi 68,1%, u Estoniji – 67%, Švedskoj – 65,9%, Danskoj – 65%.
Šta je uzrok ove razlike? Prema Evropskom institutu za rodnu ravnopravnost, uzrok leži u tradicionalnoj podeli poslova unutar domaćinstva. U Rumuniji, žene rade kućne poslove. O ovoj temi razgovarali smo sa Oktavijanom Moldovanom, univerzitetskim predavačom na Odseku za administraciju i javni menadžment Fakulteta političkih, administrativnih i komunikacionih nauka Univerziteta Babeš Boljaj, takođe stručnjakom za ljudske resurse i rodnu diskriminaciju. Evo kako Oktavijan Moldovan objašnjava ovu ogromnu društvenu nesklad, direktno primenjenu na rumunski model:
„Mislim da postoji nekoliko razloga zašto je u Rumuniji stopa zaposlenosti žena na tržištu rada mnogo niža nego kod muškaraca, razlika je oko 20%. Pre svega, želeo bih da pomenem ono što se zove rad u domaćinstvu. Činjenica je da su žene mnogo više uključene u kućne poslove, od muškaraca. Bilo da se radi o kućnim poslovima (kuvanje, pranje veša, pranje sudova, čišćenje) ili briga o starijim osobama u porodici ili deci, žene su po pravilu mnogo više uključene u takve aktivnosti. Vezano za ono što se zove kucni poslovi, možemo povezati i nedostatak alternativa za brigu o deci, starijim osobama, činjenicu da, vrlo često, nemate drugu alternativu osim da sami brinete o ugroženim osobama. Ovde bismo mogli da pomenemo prenošenje odgovornosti sa države na pojedinca u porodici za brigu o starima, i najcešće, na žene. Takođe mislim da postoje problemi na tržištu rada. Ovde bih pomenuo lokaciju poslova ili njihov geografski položaj. Poslovi se obično nalaze u velikim gradovima, gradovima srednje veličine, malim gradovima, a manje u ruralnim sredinama. To znači da ako želite dobro plaćen posao ili ako uopšte želite posao, većinu vremena morate da budete u velikom, srednjem ili malom gradu ili da možete da putujete do njega. Ili, žene koje su zauzete poslovima u domacinstvu, imaju male sanse da će moći da putuju na posao. Takođe, vezano za tržište rada, možemo pomenuti neuspeh ili nedostatak javnih politika reintegracije na tržište rada nakon porodiljskog odsustva, nakon odsustva za negu deteta ili nakon drugih situacija u kojima osoba u okviru jedne porodice ostaje bez posla. I ovde su žene češće pogođene nego muškarci. Drugi element koji može dovesti do ove razlike između žena i muškaraca je vezan za fleksibilne poslove. U Rumuniji nema puno poslova sa skraćenim radnim vremenom ili radom od kuće, vrste posla koji bi bili povoljnije za žene nego za muškarce”.
Od malih nogu učimo se diskriminaciji. Pasivno prihvatamo obrasce ponašanja i prenosimo ih u naše odrasle godine. Oktavijan Moldovan objašnjava:
Na pristup žena tržištu rada utiču različite kulturne i društvene norme koje zajedno dovode do višestrukih oblika diskriminacije na tržištu rada. Možemo raspravljati o onome što se zove horizontalna diskriminacija – o činjenici da određenim poljima, određenim vrstama aktivnosti dominira određeni pol. Na primer, u obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj pomoći, u bazi organizacija, većina zaposlenih su žene. S druge strane, u policiji, vojsci, pojedinim oblastima privatnog sektora većina zaposlenih su muškarci. Možemo govoriti i o onome što je poznato kao vertikalna diskriminacija, o činjenici da je pristup rukovodećim pozicijama ili pozicijama donošenja odluka ograničen ili ograničen za žene, u većini oblasti, uključujući oblasti u kojima žene čine većinu zaposlenih u bazi, na osnovnom nivou .”
Sve počinje od detinjstva, od vrste igre i uloge, dodaje naš sagovornik:
„I vertikalna i horizontalna diskriminacija odnose se na tipove igre, na vrste uloga koje prepisujemo dečacima i devojčicama od najranijih godina života. Dečaci se igraju auticima, policajci su, moraju da budu asertivni, moraju da se afirmišu, dok devojčice moraju da budu mekše, delikatnije, umirujuće, igraju se lutkama, brinu o bebama, kuvaju, uključuju u igru, u jednom ili drugom obliku, ono što znači brinuti se o drugima. Iz ovoga proizilazi ono što sam govorio o poslu u kući i različitom angažovanju muškaraca i žena u kućnim poslovima i, dalje, u karijeri. Očekujemo da muškarac vodi računa o svojoj karijeri, dok žena mora da bude sklonija domu, da brine o drugima”.
Imamo zakone i javne politike koji imaju za cilj da premoste jaz u rodnoj nejednakosti. Međutim, oni su neefikasni. Ili barem tako misli Oktavijan Moldovan.
„Na prvi pogled, u Rumuniji imamo veoma dobru situaciju u pogledu javnih politika i zakonodavnih mera koje imaju za cilj da premoste jaz rodne nejednakosti na tržištu rada. Imamo, pre svega, organizacije koje predano rade na suzbijanju te pojave, imamo ministra za porodicu, omladinu i jednake mogućnosti, kao i Nacionalnu agenciju za jednake mogućnosti muškaraca i žena. Takođe, imamo evropsko, nacionalno zakonodavstvo o ravnopravnosti polova ili zakonima o jednakim mogućnostima na tržištu rada, kao i indirektne reference, kako u Zakonu o radu tako iu Ustavu ili drugim zakonima, o ravnopravnosti žena i muškaraca na tržištu rada. Međutim, delotvornost zakonodavstva, delotvornost namenskih institucija ostaje donekle diskutabilna. Ako govorimo o razlikama u platama između žena i muškaraca, u Rumuniji imamo zadovoljavajuću situaciju. Nemamo značajne razlike u platama između žena i muškaraca. Međutim, s druge strane, postoji različit nivo zauzetosti na tržištu rada, žena u odnosu na muškarce, postoji i ta vrsta ograničenog pristupa žena liderskim pozicijama. Zašto imamo takva neslaganja? Da li se i dalje suočavamo sa ovakvim problemima koji se tiču ravnopravnog pristupa tržištu rada? Ovde možemo uzeti u obzir i činjenicu da se namensko zakonodavstvo sprovodi, kao i druge kategorije zakonodavstva, na defektan način. Imamo potrebne zakone, ali još uvek nemamo institucije koje su dovoljno jake da te zakone pravilno sprovodimo. Takođe, rodna diskriminacija na tržištu rada i dalje postoji upravo zato što je to često neformalna pojava, pojava koja se ne može direktno otkriti. To je nešto što se dešava iza zatvorenih vrata, iza organizacionih normi i pravila.”
