Izazovi migracije i nasilje nad ženama
Potpisnica Konvencije Saveta Evrope o suzbijanju nasilja nad ženama, Rumunija ima od 2012. godine zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji predvidja i izdavanje naloga za zaštitu u slučajevima nasilja. Medjutim, statistički podatci nisu veoma ohrabrujući: u 30% slučajeva Rumunke su bile žrtve fizičkog ili seksualnog nasilja, ali se samo 23% njih obratilo policiji. Inače, nasilje nad ženama je, na žalost, veoma rasprostranjena pojava u Evropi. Jurgita Pečurijene, stručnjak u okviru Evropskog Instituta za ravnopravnost polova, sa sedištem u Vilnjusu, pružila nam je više detalja o ovoj pojavi: „Prema podatcima Agencije Evropske unije za fundamentalna prava, 33% žena bilo je žrtva raznih oblika fizičkog ili seksualnog nasilja posle 18 godina starosti. 18% žena bilo je praćeno u cilju zlostavljanja, a 55% bilo je žrtva seksualnog uznemiravanja, u glavnom, na poslu. U slučaju nasilja u porodici, najčešće žene pate zbog akcija partnera. Na žalost, ova pojava je veoma rasprostranjena, a kuća nije uvek najsigurnije mesto za žene.“
Christine Leșcu, 18.10.2017, 10:31
Potpisnica Konvencije Saveta Evrope o suzbijanju nasilja nad ženama, Rumunija ima od 2012. godine zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji predvidja i izdavanje naloga za zaštitu u slučajevima nasilja. Medjutim, statistički podatci nisu veoma ohrabrujući: u 30% slučajeva Rumunke su bile žrtve fizičkog ili seksualnog nasilja, ali se samo 23% njih obratilo policiji. Inače, nasilje nad ženama je, na žalost, veoma rasprostranjena pojava u Evropi. Jurgita Pečurijene, stručnjak u okviru Evropskog Instituta za ravnopravnost polova, sa sedištem u Vilnjusu, pružila nam je više detalja o ovoj pojavi: „Prema podatcima Agencije Evropske unije za fundamentalna prava, 33% žena bilo je žrtva raznih oblika fizičkog ili seksualnog nasilja posle 18 godina starosti. 18% žena bilo je praćeno u cilju zlostavljanja, a 55% bilo je žrtva seksualnog uznemiravanja, u glavnom, na poslu. U slučaju nasilja u porodici, najčešće žene pate zbog akcija partnera. Na žalost, ova pojava je veoma rasprostranjena, a kuća nije uvek najsigurnije mesto za žene.“
U slučaju žena koje napuštaju Rumuniju u potrazi za boljim radnim mestom ili životom u drugim zemljama Evropske unije, nasilje ima specifične aspekte koji su veoma različiti od početnih nada. Silvija Dumitrake, predsednica Asocijacije rumunskih žena u Italiji, govorila nam je o ženama koje postaju žrtve nasilja u ovoj zemlji: „Mnoge žene koje dolaze u Italiju su već bile žrtve nasilja u Rumuniji. Inače, jedan od glavnih razloga zbog kojih one odlučuju da napuste Rumuniju je upravo nasilje. Prvi oblik nasilja sa kojim su suočene žene koje odlaze iz Rumunije je odvajanje od porodice I dece. Nisu sve žene svesne ove činjenice, jer imaju osećaj samožrtvovanja i, najčešće, ni nemaju drugi izbor. Drugi oblik nasilja je činjenica da u Italiji žene žive izolovane, u kući, nemaju pristup društvenom i privatnom životu. I ovde se odnosim na žene koje rade u kućama Italijana kao pomoćnice, koje imaju samo jedan slobodan dan sedmično i ne uspevaju da imaju privatan život. Ponekad rade i bez dokumenata, ono što je drugi oblik nasilja.“
Mnoge Rumunke u Italiji su žrtve veoma specijalnog oblika nasilja: trgovine ljudima u svrhu eksploatacije radne snage. Deo ovih slučajeva, koji se smatraju modernim ropstvom, predstavljen je u medjunarodnim medjima, posebno oni iz Raguse, iz Sicilije, precizirala je Silvija Dumitrake: „Posebno u onoj zoni, radi mnogo žena, većina njih, na žalost, poreklom iz Rumunije. One žive u teško zamisljivim uslovima, u improvizovanim kućama sa kartonskim zidovima, ponekad i zajedno sa decom. U Siciliji nemaju pristup pijućoj vodi, nemaju ni internet da bi komunicirale sa drugima, da bi se informisale i tražile pomoć. One žive u izolovanim mestima, nemaju pristup ni medicinskim jedinicama, deca ne idu u školu. Čak više, s obzirom da ovaj način življenja nije priznat u Italiji, ove osobe nemaju ni legalne dozvole za boravak, drugim rečima, one ni ne postoje za italjanske vlasti.“
Sabina je 2003. godine napustila Rumuniju gde je radila kao profesorka geografije, da bi otišla zajedno sa suprugom u Španiju. Posle 14 godina, ona radi sada u Madridu, u Centru za oporavak žena koje su žrtve nasilja u porodici. Zahvaljujući direktorki ovog centra, Sabina je uspela da shvati sopstvene patnje: „I ja sam prošla kroz dosta tešku situaciju, jer sam bila žrtva jednog oblika psihološkog nasilja u porodici. U Španiji nisam više radila kao profesorka i na neki način postala depresivna. Morala sam da radim samo ono što mi je suprug rekao i stalno smo se svadjali.“
Sabina je primila psihološku pomoć, jer ju je njena šefica poslala kod psihologa. Tako je ona shvatila da ima neki problem, kojeg do tada nije bila svesna. Shvatila je da u trenutku u kojem si emocionalni zavisna od neke osobe i pokušavaš da učiniš sve da bi sve bilo u redu, zaboravljaš na sebe i stavljaš sebe na poslednje mesto. No, osim ovih emocionalnih i psihičkih posledica, nasilje nad ženama ima i ekonomske efekte. Prema Evropskom Institutu za Ravnopravnost polova, samo troškovi za uklanjanje posledica nasilja u porodici iznose 109 milijardi evra godišnje, ono što pretpostavlja medicinsku asistenciju, podršku specijalizovanih službi za zaštitu žena, ali I cenu odsustva žena sa rada.
