Kad više vremena provodiš na internetu nego u školi

Napredak tehnologije je imao dubok uticaj na savremeno društvo i doneo je nezamislive promene (nezamislive do pre dve decenije) u životima ljudi. Tehnologija je postala nezamenljivi deo naših života. Ali masovna upotreba moderne tehnologije donela nam je ne samo koristi i udobnost, već i nove socijalne i psihološke probleme, od kojih je jedan hronična zavisnost od tehnologije.

Luiza Moldovan, 08.12.2021, 20:23

Napredak tehnologije je imao dubok uticaj na savremeno društvo i doneo je nezamislive promene (nezamislive do pre dve decenije) u životima ljudi. Tehnologija je postala nezamenljivi deo naših života. Ali masovna upotreba moderne tehnologije donela nam je ne samo koristi i udobnost, već i nove socijalne i psihološke probleme, od kojih je jedan hronična zavisnost od tehnologije.

Zavisnost od tehnologije je posebna klasa bihejvioralne (nehemijske) zavisnosti koja podrazumeva preteranu interakciju čoveka i mašine i koja uglavnom obuhvata fenomene zavisnosti od interneta, zavisnost od pametnih telefona i video igrica. Utvrđeno je da zavisnost od tehnologije ima negativan uticaj na mnoge aspekte života, kao što su zdravlje i dobrobit adolescenata i njihov akademski razvoj. Deca i tinejdžeri su najranjiviji pred digitalnim. Ali odakle sve to dolazi? Kako da objasnimo, naučno i bez muke, beskrajne sate koje mališani provode pred ekranima?

Marija Elena Dumitresku je psiholog specijalizovan za kognitivno-bihejvioralne terapije i govori nam kako sve počinje: Prvu emociju koju doživljavamo kad se rodimo je strah. Dete napušta materinsko okruženje i suočava se sa potpuno nepoznatom sredinom, punom neizvesnosti, imajući potrebu za sigurnošću. Beba plače, tražeći majku, kao da kaže vidi me“, čuj me“, posmatraj me“. Dakle, prva emocionalna potreba u stvaranju ovog osećaja sigurnosti je pažnja. Majka mu daje hranu, pruža mu zaštitu, ljubav i na taj način oseća ljubav koja dolazi da zameni strah i da zadovolji njegovu potrebu za sigurnošću, a istovremeno je povezana sa osećajem zadovoljstva. Tako naš mozak, doživljavajući ovaj osećaj, postaje zavisnik od zadovoljstva, koje kasnije naučimo da razvijamo koristeći svoju rekreativnu sposobnost. Internet aktivnosti, posebno kad je u pitanju aktivnost na društvenim mrežama, može zadovoljiti neke od naših osnovnih potreba, odnosno potrebu za pažnjom. Tamo možemo biti viđeni, čuti, posmatrani, ima onih lajkova, srca i komentara koji mogu zadovoljiti našu potrebu za uvažavanjem“.

I došli smo do modela roditelja. Naravno, oni imaju najbolje namere, ali kad mu stalno ponavljate da ne može ništa sam (odnosno bez roditelja), naravno da će mališan pobeći na internet, gde je sve, ali sve moguće. Marija Elena Dumitresku: Već sam pomenula dve osnovne potrebe deteta. Očigledno, postoje i druge i želim da istaknem da roditelj u najboljoj nameri i sa puno ljubavi prenosi detetu, koje je malo i potpuno zavisi od njega, da ne može da bude samo i to je tako, ali tokom prolaska kroz različite etape razvoja, dobro je dati im ovu moć. Dati mu osećaj moći, da počne sam da radi neke stvari, sve dok ne postane odrasla osoba i moći će sve da sam uradi. Često odrasla osoba veruje da je biološki uzrast rešilo ovu potrebu da kontroliše i da ima moć nad sobom, samo što to nije slučaj, jer emocionalna zrelost nije nužno povezana sa biološkim uzrastom. Moramo dati našoj deci ovu moć. Online igrice mogu biti način da se ona iskaže. Deca tad imaju osećaj da tad mogu sve što mogu ili ne mogu u stvarnom životu“.

Sedam sati i dvadeset i dva minuta dnevno. Toliko prosečan tinejdžer potroši vremena na internetu. Ovo je cifra koju je dala studija sprovedena ove godine i objavljena u Savremeni pedijatrijski izveštaji“. Ovo je više od vremena predviđenog za spavanje ili školske časove. Mladi se okreću vršnjacima kao glavnom sistemu socijalne podrške, a telefoni im omogućavaju stalnu vezu s prijateljima, kao i pristup popularnim medijima koji često definišu i oblikuju kulturu mladih. Evo šta Marija Elena Dumitresku kaže: Možemo videti grupe dece kako se sastaju u stvarnom životu, ali komuniciraju virtuelno i pitamo se zašto. Ovo se posebno dešava u pubertetu, u adolescenciji, kada je potreba za imidžom, da se stvari vide na određeni način, veoma intenzivna i tada dolazi ovaj virtuelni plan i olakšava ovaj aspekt, s jedne strane, a s druge strane olakšava izlaganje u interakciji s drugima. Ako dolazimo sa osnovom emotivne nesigurnosti, onda sve što je deo ovog virtuelnog nekako olakšava ovo izlaganje, jer, na kraju krajeva, svi želimo da nam bude lakše, samo što ovo ne pomaže detetu da se razvija i moramo pronaći balans. Na kraju krajeva, živimo u epohi tehnologije, interneta. Ne pomaže da zabranjujemo, jer se teži da se svaka zabrana prekrši, to je ljudska priroda. Činjenica da ponekad stvari dovodimo do ekstrema i namećemo ih bez mogućnosti da ove zabrane budu prekršene, može uznemiriti dete veoma mnogo, jer rizikuje da bude odbačen od grupe kojoj pripada, a to s jedne strane krši potrebu da se pripada grupi, a s druge strane, dete oseća da mu nisu ispunjene potrebe da bude prihvaćeno, poštovano. Moramo da unesemo podršku u život deteta. Da mu pomognemo da doživi zadovoljstvo dobro urađene stvari u stvarnom životu, na način na koji će se stvoriti ravnoteža između onoga što mora da pokaže u stvarnom životu i onoga što je učinjeno online, na planu digitalne tehnologije, jer je ovo doba u kom živimo i, na kraju rajeva, sve se svodi na zadovoljenje potreba koja će održavati tu ravnotežu“.

Psiholog igra važnu ulogu u ovoj jednačini. Zajedno s roditeljima može pomoći detetu da shvati da internet nije sila zla od koje treba da se kloni, već veoma korisno sredstvo u svakodnevnom životu: Psihoedukacija je veoma važna u poznavanju razvojnih procesa deteta, jer je neophodno znati na koji način možemo zadovoljiti potrebe koje će mu pomoći da razvije svoje samopoštovanje, samopouzdanje, kako bi mogao da se samoostvari i manifestuje sopstveni potencijal. Sve ovo će mu pomoći da proživi to zadovoljstvo dobro obavljenog posla, da unese smisao i ispunjenje u svoj život. Interakcija između deteta i psihoterapeuta pretpostavlja aktivnu ulogu roditelja u terapijskom procesu, jer mu je, dok dete ne postane odraslo, potrebna podrška i vođstvo značajnih ljudi u svom životu. Kad je reč o svemu što se tiče tehnologije, online igrica, društvenih mreža, cilj je da oni postanu alati koji će pomoći da se dete razvija, a nikako da predstavlja način života“.