Povodom Međunarodnog Dan Roma: o opasnosti od izuzetnosti i značaju konteksta učenja

Još od 1971. godine, 8. april je posvećen Međunarodnom danu Roma. Iako Romi predstavljaju drugu najbrojniju etničku manjinu u Rumuniji, sociolozi su jednoglasni u stavu da zvanične brojke ni približno ne odražavaju stvaran broj građana romske nacionalnosti u zemlji.

Dragana Diamandi и Iulia Hau, 30.04.2025, 10:44

Još od 1971. godine, 8. april je posvećen Međunarodnom danu Roma. Iako Romi predstavljaju drugu najbrojniju etničku manjinu u Rumuniji, sociolozi su jednoglasni u stavu da zvanične brojke ni približno ne odražavaju stvaran broj građana romske nacionalnosti u zemlji.

Većina medijskih materijala o Romima dokumentuje ili nivoe diskriminacije i segregacije kojima su pripadnici ove zajednice i dalje izloženi, ili sve brojnije istaknute ličnosti romske nacionalnosti. U međuvremenu, u Vizureštiju, selu u okrugu Dambovica, na jugu Rumunije, Jonela Padure zajedno sa svojim suprugom stvara kontekste učenje i razvoja za romsku i neromsku decu iz sela, upravo u dvorištu svoje kuće.

Jonela kaže da su, sve donedavno, većinu studija o romskoj zajednici sprovodile osobe izvan zajednice. U poslednjim godinama, međutim, sve više ljudi iz romske zajednice postaju deo intelektualnih elita, kao sociolozi, istoričari ili umetnici, i ulaze u ravnopravni dijalog. Oni donose ličnu perspektivu bez koje političke promene ne mogu da imaju konkretan odjek u svakodnevnom životu.

Pre nego što se trajno vratila u Rumuniju i osnovala Narodni centar za istraživanje i dokumentaciju ,,Vizurešti’’, Jonela Padure je studirala u inostranstvu i predavala francuski jezik u jednom koledžu u Francuskoj. Ipak, ona smatra da narativ o „izuzetnim“ Romima šteti zajednici jednako kao i diskriminatorni diskurs:

„Sa moje tačke gledišta, kada govorimo o Romima, ne treba da govorimo u terminima ‘prevazišao je svoje uslove’, ‘izuzetak je u romskoj zajednici’… Jer mislim da nam to nanosi više štete nego koristi. Ovi intelektualci o kojima sam ranije govorila, koji su se uzdigli iz ranjivih zajednica, imali su kontekst. Uvek govorim o sebi kao o rezultatu mojih interakcija sa Romima i Neromima. Odnosno, Jonela Padure je imala priliku da studira na Sorboni jer je naišla na profesore koji su verovali u nju više nego što je ona ponekad verovala u sebe. Pogledaj(Nikolaea) Furtunu, našeg sociologa, Rovenu Marin, Kristija (Padure), prvoklasne profesore rumskog jezika sa doktoratima. Pogledaj profesora Negoija… Ti ljudi su imali kontekst, imali su ljude oko sebe koji su im pomogli da se izgrade. Ono što se dešava u zajednicama jeste da pored socijalno-ekonomskih problema, dolazi i čitav spektar rasizma, koji se materijalizuje u diskriminaciju. I da bi se to prevazišlo, potreban je dodatni napor, koji neki ulažu, a neki ne. Ali ako to ne urade, odnosno ako ne dobijete priliku da studirate na Sorboni – to ne znači da su manje vredni ili manje sposobni. Uspeh je relativan. I mislim da kada govorimo o romskim zajednicama, moramo istaći ovu ideju raznolikosti. Ne moramo dostići određeni nivo uspeha da bismo pričali o sebi.“

Jonela smatra da je jednako važno izneti u prvi plan priče o „običnim“ Romima – kao što je njena majka, koja, iako bez akademskih dostignuća, bila izuzetno organizovana žena koja je odgajila šestoro dece u mnogo težim uslovima nego što ih Jonela ima danas.

Jonela je ove godine, 8. april proslavila zajedno sa romskom feminističkom organizacijom E-romnja i drugim Romkinjama različitih uzrasta iz nekoliko zajednica u zemlji, razgovarajući o svom svakodnevnom životu. Veruje da životna iskustva tih žena zaslužuju da budu ispričana i poznata. Takodje kaže da je, po povratku iz Francuske, provela dve godine posmatrajući decu iz Vizureštija kako bi razumela šta ih zanima i šta im je potrebno.

„Vizurești nije moje rodno selo. Odlučili smo da ovde živimo nakon povratka iz Francuske. A onda sam posmatrala decu… šta rade deca iz Vizureštija? Pokušala sam da uočim koje veštine imaju – koje, kao što ste rekli, nisu nužno priznate od strane društva. Jednostavno, šta oni znaju da rade? Devojčice plešu, dečaci se tuku. Ok, treba da razvijemo tzv. soft skills. U redu, hajde da se oslonimo na ono što već znaju. I tako smo razvili kurseve plesa i boksa, sa idejom da se razvijaju međusobni odnosi, upravljanje emocijama, identitet itd. Već pet godina to radimo i svaki kurs koji dodajemo proizilazi iz njihove inicijative. Nikada nisam došla i rekla: ‘od sutra igramo šah’. Ne. Šta želite da radimo? Pozorište? U redu. Hajde da se bavimo pozorištem. Zašto? Jer imaju potrebu da izraze mnogo toga. […] Hajde da gradimo na veštinama koje već imaju, jer ne gradimo decu za kontekste, već kontekste za decu. I to se dešava u Vizureštiju, a moj srednjoročni i dugoročni cilj je da pripremim nove generacije facilitatora i instruktora. Možda ću za pet godina ponovo otići u Pariz, ali stvari moraju da se nastave posle i bez mene.“

Jonela naglašava da su instruktori u Vizureštiju isključivo ljudi koje deca već poznaju. Takođe kaže da starija deca, sa više iskustva, često podučavaju i organizuju mlađu. Za nju, kada se dete oseti cenjeno zbog neke svoje sposobnosti, njegovo samopouzdanje raste, njegov odnos sa samim sobom postaje zdrav, a to mu daje hrabrost da širi svoja interesovanja i mogućnosti delovanja.