Rad u inostranstvu i uticaj na decu

Više od 20 godina, od kada je fenomen radne emigracije postao sveprisutan u Rumuniji, pojavio se i jedan od najdrastičnijih efekata: deca ostavljena u zemlji pod starateljstvom baka i deka ili drugih rođaka. Mnogi roditelji, kada odlaze da rade u Evropsku Uniju, vode i decu sa sobom, ali ima i dosta slučajeva porodica koje su rastavljene zbog preseljenja u inostranstvo. Organizacija Spasimo decu“ godinama skreće pažnju na ovu situaciju koja je sada kvantifikovana u statističkoj studiji. Istraživanje, zasnovano na podacima prikupljenim u periodu jul-septembar 2022. godine, otkriva da skoro četvrtina dece uzrasta od 0-17 godina ima ili je imala roditelja koji je otišao na rad u inostranstvo do datuma studije. Od ove dece, 61,5% ima ili je imalo samo oca koji je otišao, 20,4% ima ili je imalo samo majku koja je otišla, dok 18,1% imaju oba roditelja koji su otišli. Trenutno, preko 500.000 dece se nalazi u ovoj situaciji, većina njih još od veoma ranog uzrasta. Prosečno, majka odlazi nakon što dete napuni 6 godina, dok otac obično odlazi kada je dete mlađe. Što se tiče odluke o odlasku, iz studije se vidi da se roditelji konsultuju sa decom čak i ako su još mala.

Christine Leșcu, 24.05.2023, 12:20

Anka Stamin, predstavnica Organizacije Spasimo decu, objašnjava:

Prema istraživanju, 83% ispitanika je izjavilo da je dete bilo uključeno u odluku o odlasku roditelja. S druge strane, deca su izjavila da su mnogo manje uključena, samo 63%, i mi pre verujemo deci. Štaviše, skoro jedna trećina dece, tačnije 31%, izjavljuje da nisu bila saglasna sa odlaskom roditelja, čak i ako su bila pitana. Isto tako, želim da istaknem i činjenicu da je studija nažalost pokazala ono što sam ranije rekla, a to je da većina dece u ovoj situaciji ne postoji u evidenciji socijalnih službi. Praktično, samo 39% staratelja je izjavilo da socijalna služba zna za situaciju deteta. Istovremeno, što se tiče obaveštavanja škola, 57% staratelja je izjavilo da je obavestilo školu o ovoj situaciji. Jasno je da ni jedna ni druga od ove dve institucije ne poseduju potpune informacije, tako da je očigledno da i roditelji ili staratelji oklevaju da prijave svoj odlazak, kako školi, tako i organima vlasti.”

Činjenica da neki roditelji ne prijavljuju situaciju dece organima vlasti otežava intervenciju vlasti ili nevladinih organizacija u slučaju da se jave problemi. Studija koju je sprovela organizacija Spasimo decu“ ističe dodatne rizike s kojima se suočavaju deca koju su roditelji ostavili kod kuće odlazeći u inostranstvo da rade:

Uočena je velika razlika između dece iz porodica migranata i dece iz porodica bez migranata kada su u pitanju rizična ponašanja. U slučaju prvih, postoji verovatnoća od 38% da budu izloženi eksplicitnim seksualnim scenama i pornografiji na internetu, kao i dvostruko veća verovatnoća da se agresivno ponašaju prema drugoj deci i konzumiraju alkohol. Takođe, postoji mnogo veća verovatnoća da koriste zabranjene supstance ili da puše. Sve ovo proističe iz nedostatka roditeljske kontrole, lakog pristupa digitalnim uređajima, loše komunikacije sa roditeljima ili osobama koje brinu o njima, kao i nedostatka zdravstvenog obrazovanja. Ova agresivna ponašanja mogu biti izražaj negativnih osećanja i emocionalnih doživljaja koje dete ima usled odlaska roditelja. U našem iskustvu rada sa decom iz ove kategorije, često se susrećemo sa decom koja se osećaju napušteno ili krivom zbog odlaska roditelja. Čak i ako je roditelj imao dobru nameru, pogrešio je ako je detetu rekao da odlazi za njegovo dobro, jer time stavlja dodatno breme na njegova leđa.“

Za održavanje porodične veze, komunikacija je veoma važna, a digitalna revolucija olakšava situaciju. Na primer, većina roditelja koji su otišli komunicira putem video platformi sa decom, dok samo 19% koristi samo telefon. Takođe, 45% komunicira jednom dnevno, a postoje i porodice (oko 15%) koje komuniciraju nekoliko puta na dan. Nažalost, postoje i situacije u kojima je komunikacija ređa: 33% komunicira jednom u dva do tri dana, a 7% jednom nedeljno. Štaviše, 20% adolescenata čiji je roditelj otišao da radi u inostranstvo razgovara s njim jednom nedeljno ili ređe.

Andrea Penesku ima 12 godina i ide u šesti razred. Evo kako ona komunicira sa svojim ocem koji je otišao da radi u Švajcarsku kada je imala 2 godine.

„Telefonski, putem poruka. Ako ima godišnji odmor i mogućnost, dolazi u zemlju, retko se viđamo, ali najčešće komuniciramo telefonom i putem poruka. Nije jako blizak odnos, ne bih ga nazvala ni jako hladnim odnosom. Održavamo kontakt. Sve je u redu, ali želim da kažem da imam mnogo bliskiji odnos sa majkom.“

Andrea takođe kaže da nikada nije posetila oca u Švajcarskoj, ali ovog leta postoji šansa da provedu dve nedelje zajedno tamo. Što se tiče razloga odlaska, devojčica kaže da je poboljšanje finansijske situacije porodice nateralo njenog oca da radi u inostranstvu. Ipak, iako je materijalna situacija sada bolja, po njoj bi bolje da se porodica nije razdvojila na ovaj način, i odbija mogućnost da se preseli u Švajcarsku.

Andrea:

Nije da nema mogućnosti. Samo ja ne želim i mislim da ni mama ne bi želela, jer smo mi ovde izgradile naše živote korak po korak, ovde, u Rumuniji. Imam svoje prijatelje, već sam se prilagodila školi. Mama ima prijatelje na poslu, kolege, i znam da bi bilo prilično teško sada krenuti iz početka sa novim jezikom, novim životom, drugačijim načinom života.„

Iako se čini da je Andrea zadovoljna trenutnom situacijom i da je uspešna u školi, studija „Spasimo decu“ pokazuje da migracija jednog od roditelja dovodi do 62% verovatnoće da školski uspesi dece stagniraju u prvih nekoliko godina školovanja.