Sindrom odsustva roditelja
Od početka 2000. godine, kada su Rumuni počeli da u što većem broju postanu migranti na tržištu radne snage Evropske unije, u Rumuniji, o brojnoj deci brine samo jedan roditelj ili rodbina. Efekti su se odmah pojavili i primetili su ih kako porodica, tako i učitelji i psiholozi. Odsustvo roditelja i njihovog autoriteta, ali i nedostatak porodice, odrazili su se u ponašanju neke dece, rekao nam je sociolog Florijan Nicu: Prema studijama, školski rezultati su slabiji, a interesovanje za učenje niže. Postoji, takodje, vulnerabilnost ove dece kada je reč o devijantnom ponašanju, koje pretpostavlja konzumiranje alkohola, duvanskih proizvoda i droge. Kod ove dece rizik približavanja kriminalnim grupama je veći i mogu lakše postati žrtve onakvih grupa. Ali najveći efekat je psihološki, na nivou formiranja ličnosti. Ovde je reč o sindromu roditelja kojeg nema, a koji nije analiziran samo u Rumuniji, već svuda na ovom svetu. Zaključeno je da odsustvo jednog roditelja ili obadva izaziva nepoverenje, osećaj krivice i povećani nivo anksioznosti deteta.”
Christine Leșcu, 11.02.2015, 13:25
Od početka 2000. godine, kada su Rumuni počeli da u što većem broju postanu migranti na tržištu radne snage Evropske unije, u Rumuniji, o brojnoj deci brine samo jedan roditelj ili rodbina. Efekti su se odmah pojavili i primetili su ih kako porodica, tako i učitelji i psiholozi. Odsustvo roditelja i njihovog autoriteta, ali i nedostatak porodice, odrazili su se u ponašanju neke dece, rekao nam je sociolog Florijan Nicu: Prema studijama, školski rezultati su slabiji, a interesovanje za učenje niže. Postoji, takodje, vulnerabilnost ove dece kada je reč o devijantnom ponašanju, koje pretpostavlja konzumiranje alkohola, duvanskih proizvoda i droge. Kod ove dece rizik približavanja kriminalnim grupama je veći i mogu lakše postati žrtve onakvih grupa. Ali najveći efekat je psihološki, na nivou formiranja ličnosti. Ovde je reč o sindromu roditelja kojeg nema, a koji nije analiziran samo u Rumuniji, već svuda na ovom svetu. Zaključeno je da odsustvo jednog roditelja ili obadva izaziva nepoverenje, osećaj krivice i povećani nivo anksioznosti deteta.”
Naravno, da sa ovim problemima nisu suočena sva deca čiji roditelji rade u inostranstvu, ali kod sve dece prisutna je dotična vulnerabilnost. U ovim uslovima, veoma važno je da se tačno zna broj onakve dece, a Fondacija za otvoreno društvo je pre nekoliko godina pokrenula projekt u tom smislu, o kojem nam govori Viktorija Kožokariu, članica pomenute fondacije: Projekat smo pokrenuli 2007. godine, jer tada je bilo teško verovati zvaničnim statističkim podacima. Prema statistikama Generalne direkcije za zaštitu dece, počev od 2004. otprilike 80.000 dece ostalo je u zemlji bez roditelja, a naš cilj je bio da proverimo da li je ovaj broj tačan ili ne. Sproveli smo nezavisnu studiju čije smo rezultate objavili 2009, dok je organizacija Spasite decu” sprovela sopstvenu anketu. I mi i oni otkrili smo da 2008. godine u Rumuniji je bilo 350.000 dece, čiji su roditelji radili u inostranstvu. ”
Sociolog Florijan Nicu je u okviru projekta „Orizont_FemRural“, finansiran posredstvom Sektorijalnog operacionalnog programa za seoski razvoj i Asocijacije za promovisanje žena u Rumuniji, razgovarao sa dotičnim brojem dece i roditelja. On je zaključio da i deca koja su ostala u zemlji i roditelji koji su otišli na rad u inostranstvo osećaju odvajanje kao raskid, kojim svaki upravlja na svoj način. Florijan Nicu: Postoje razni načini kako za decu, tako i za roditelje, na koji se upravlja traumom odvajanja nekih od drugih. Neka deca mnogo pate, dok druga se vrlo dobro prilagode novoj situaciji. Naravno, u životu dece postoje trenutci kada je odvajanje od roditelja je teško podnošljivo, i periodi u kojima je lakše, trenutci kada, zavisno od uzrasta i konjukture, deca su veoma vulnerabilna, ali postoje i periodi nomaliteta. Ne treba generalizovati negativne efekte odlaska roditelja na rad u inostranstvo. ”
Jedan od ciljeva projekta „Orizont_FemRural“ bio je upravo da predupredi negativne efekte odlaska roditelja na rad u inostranstvo po decu otkrivanjem grešaka roditelja u upravljanju odnosima sa decom sa razdaljine. Sociolog Florijan Nicu precizira: Čini se da najčešća greška roditelja je da decu čine odgovornom za njihov odlazak, u smislu da deci kažu da na rad u inostranstvo idu da bi više zaradili za njih. A reči «zbog tebe odlazim» deca osećaju kao teret na sopstvenim ramenima i osećaju se krivom, jer u inostranstvu roditeljima će biti još teže. Kada zbog ovih odlazaka dolazi i do razvoda roditelja, deca se osećaju krivom i za to.”
Roditelji koji rade u inostranstvu naprave i druge greške- nemaju česte telefonske razgovore sa decom i sa predstavnicima škole i deci kupuju previše poklone. U zadnjem periodu ima i novija pojava-zbog ekonomske krize brojna deca koja su zajedno sa roditeljima otišla u inostranstvo, vratila se u domovinu, odnosno u rumunski obrazovni sistem gde su suočena sa nekim školskim nedostatcima i nailaze čak na dotične prepreke. Iako, u glavnom, većina dece dobro podnosi odlazak roditelja u inostranstvo, ima i ekstremnih slučajeva neprihvatanja situacije koje, na žalost, vodi do samoubistva. Tačni statistički podatci i vaspitanje roditelja koji moraju da uče kako da upravljaju odnosima sa decom sa razdaljine su od posebne važnosti.
