Uskladjivanje karijere i porodičnog života
Privilegovane kao majke, s obzirom da imaju pravo na porodiljsko odsustvo u trajanju od jedne ili, na zahtev, dve godine, žene u Rumuniji ne suočavaju se sa istom priviligovanom situacijom kada se vrate na rad. Sem činjenice da broj vrtića i jaslica je mnogo manji u odnosu na zahteve, postoji i problem radnog mesta. Prema sociološkoj studiji, 2012. godine se 47 odsto roditelja vratilo na rad posle isteka porodiljskog odsustva, dok je 17 odsto i dalje ostalo kući da brini o detetu. Čak više, majke koje odlučuju da se vrate na posao, imaju u proseku, dvoje dece, ali kad je broj dece veći, one odlučuju da ostanu kući. Troškovi za vrtiće ili after school programe su ponekad mnogo veći od zarada roditelja, a, po izjavama poslodavaca, oko 80,3% roditelja zauzimalo je isti stari položaj kada se vratilo na rad. Medjutim, stručnjaci programa za profesionalno usavršavanje su izjavili da neki roditelji mogu ostati bez radnog mesta, zato što se za vreme njihovog odsustva promenjuje raspored rada ili poslodavac smatra da pomenuta osoba ne može se prilagoditi novim zahtevima kompanije. Iako većina poslodavaca i kolega bez dece izjavljuju da zaposleni sa decom su, takodje, vredni i uspešni u radu, oni konstatuju da ovi češće uzimaju porodiljsko bolovanje ili slobodne dane.
România Internațional, 06.11.2013, 11:25
Privilegovane kao majke, s obzirom da imaju pravo na porodiljsko odsustvo u trajanju od jedne ili, na zahtev, dve godine, žene u Rumuniji ne suočavaju se sa istom priviligovanom situacijom kada se vrate na rad. Sem činjenice da broj vrtića i jaslica je mnogo manji u odnosu na zahteve, postoji i problem radnog mesta. Prema sociološkoj studiji, 2012. godine se 47 odsto roditelja vratilo na rad posle isteka porodiljskog odsustva, dok je 17 odsto i dalje ostalo kući da brini o detetu. Čak više, majke koje odlučuju da se vrate na posao, imaju u proseku, dvoje dece, ali kad je broj dece veći, one odlučuju da ostanu kući. Troškovi za vrtiće ili after school programe su ponekad mnogo veći od zarada roditelja, a, po izjavama poslodavaca, oko 80,3% roditelja zauzimalo je isti stari položaj kada se vratilo na rad. Medjutim, stručnjaci programa za profesionalno usavršavanje su izjavili da neki roditelji mogu ostati bez radnog mesta, zato što se za vreme njihovog odsustva promenjuje raspored rada ili poslodavac smatra da pomenuta osoba ne može se prilagoditi novim zahtevima kompanije. Iako većina poslodavaca i kolega bez dece izjavljuju da zaposleni sa decom su, takodje, vredni i uspešni u radu, oni konstatuju da ovi češće uzimaju porodiljsko bolovanje ili slobodne dane.
O odlukama roditelja sa malom decom u onakvim uslovima, govori sociolog Florijan Nicu, jedan od realizatora studije o povratku roditelja na rad posle porodiljskog odsustva: Mnogi roditelji imaju ostavljaju malu decu sa bakama i dedovima, koji su najčešće mnogo pažljiviji prema deci nego osoblje u vrtiću, gde, medjutim, deca uče mnogo više stvari nego kod kuće. A u ovom trenutku, roditelji smatraju važnijim vaspitne elemente.”
Upravo zbog ovog razloga, kada deca napune 3 godine, roditelji odlučuju da je vreme za vrtić. Florijan Nicu: ”Studija je ukazala da roditelji, posebno majke, smatraju da vrtići doprinose razvoju dece. Jer tamo dete uči strane jezike, uče da koristi olovku i da crta, uči nove pesme i igre, uči da se druži. Poverenje roditelja u vrtiće zavisi od vrste ustanove. Skoro 80 odsto roditelja ima poverenje u državne vrtiće i jaslice, a samo 50 odsto u privatne. Javni sistem uživa poverenje roditelja.”
Jaslice i vrtići u javnom sistemu treba da odgovaraju zahtevima roditelja, Ministarstva rada, porodice i socijalne zaštite, a one to čine zahvaljujući finansiranju posredstvom evropskog programa POSDRU i partnerima iz Global Commercium”, koji su pokrenuli projekat Ravnoteža. Porodica i karijera”. Imajući za cilj uskladjivanje porodičnog života i karijere, projekat ima više komponenata, kao što su sprovodjenje socioloških studija, osnivanje mreže stručnjaka za osposobljavanje i obuku bebisiterki i osoblja specijalnih dečijih vrtića iz Bukurešta i Brašova, koji su osnovani u okviru projekta. S obzirom da je reč o pilot projektu, vlasti mogu da ga lakše prate. Emanuela Manea, koordinatorka projekta od strane Ministarstva rada precizira: U okviru projekta otvorili smo ove centre da bismo se direktno upoznali sa finansijskim i pravnim problemima koji se pojavljuju kada lokalne vlasti pokušavaju da primene onakve inicijative. Za uredjenje prostora adekvatnog za decu raspolagali smo i strukturnim fondovima.”
U onakvom vrtiću, deca imaju oko sebe širu porodicu, rekla nam je vaspitačica Marilena Balaču: Iako ovde radim tek mesec i po, realizovali smo izuzetno lepe stvari na afektivnom planu. Treba da znate da je svaki početak težak i za nas vaspitačice i za decu i za roditelje. Ali ja sam uspela da se približim i deci i roditeljima.”
Istovremeno, deca su vaspitana zavisno od uzrasta, ono što neki roditelji ne mogu učiniti kod kuće. Majka deteta koje ide u specijalan vrtić, priznala je: Ovo mesto je veoma korisno za njega, a meni to odgovara, jer ovde uči više stvari nego kod kuće. Sa mnom ne želi da uči i uvek se smeši, ne radi ozbiljno, ali od kad ide u vrtić počeo je da se takmiči sa starijom sestrom.”
Suočene sa potrebom za stimulisanjem demografskog rasta, ali i sa ponovnim osposobljavanjem majka koje se vraćaju na rad posle godinu dana ili dve, vlasti treba da promovišu politike kojima da realizuju što bolju ravnotežu izmedju zahteva porodičnog i profesionalnog života roditelja, smatraju autori projekta Ravnoteža. Porodica i Karijera”, koji su vodili računa o željama roditelja ali i poslodavaca.
(Autor: Kristine Lešku. Prevod: Teodora Kristez)
