Klub kulture: Dnevnik porodice ESKU (08.02.20)

Dnevnik porodice – esku“, najnoviji dokumentarni film Šerbana Đeorđeskua, u stvari je priča o milionima Rumuna koji su, sticajem okolnosti, živeli između tih granica i moraju trpiti jedni druge: upravo kako stvari stoje u velikoj porodici. Putovanje u prostor i vreme, u kojem je porodica most između svih trenutaka koji su nas držali ujedinjenima, ali koji su nas podelili sve ovo vreme. U svim tim nastojanjima, reditelj traži odgovore zajedno sa spisateljicom Joanom Parvulesku, teoretičarkom i feminističkom aktivistkinjom Mihaelom Miroiu, Sorinom Ionica, analitičarem i stručnjakom za javnu politiku, piscem i analitičarem Stelianom Tanaseom, publicistom i diplomatom Theodorom Paleologom, sociologom Vintilom Mihaileskuom. Dokumentarni film je do sada bio prisutan na nekim nacionalnim filmskim festivalima (TIFF, Evropski filmski festival, Filmski festival istorije i priče u Ršnovu, Arkadia Shortfest), a dokumentarni film je brzo sakupio entuzijastične hronike u kojima je nazvan najboljim kulturnim proizvodom napravljenim povodom Stogodišnjice Rumunije“. Režiser Šerban Đeorđesku:“Kada sam dobio predlog da snimim film o stogodišnjici, dosta sam oklevao. Mislio sam da još jedan film u kojem možemo samo akademski i istorijski da kažemo šta se dogodilo više nema smisla. Mislio sam da će se takvi filmovi praviti, pravili su se, očigledno je da su dobrodošli. Razmišljajući o tome kako da pristupim temi, stalno sam razmišljao i bilo mi je zanimljivo ispričati priču o porodici. Nazvao sam je generički porodicom – esku i film govori o ovoj porodici koja prolazi kroz poslednji vek rumunske istorije. A da bi mi bilo lakše doneo sam odluku da započnem s pričom moje porodice. Bio bih oslobođen određenih optužbi da sam propustio neke događaje, a subjektivni ton bi mi pomogao da se provučem kroz vek pun događaja i da sve kažem u pola sata filma, što je prilično teško predstaviti sto godina, a da pri tome ne zaboravimo nešto više ili manje važno’’.

Corina Sabău, 08.02.2020, 19:23

Dnevnik porodice – esku“, najnoviji dokumentarni film Šerbana Đeorđeskua, u stvari je priča o milionima Rumuna koji su, sticajem okolnosti, živeli između tih granica i moraju trpiti jedni druge: upravo kako stvari stoje u velikoj porodici. Putovanje u prostor i vreme, u kojem je porodica most između svih trenutaka koji su nas držali ujedinjenima, ali koji su nas podelili sve ovo vreme. U svim tim nastojanjima, reditelj traži odgovore zajedno sa spisateljicom Joanom Parvulesku, teoretičarkom i feminističkom aktivistkinjom Mihaelom Miroiu, Sorinom Ionica, analitičarem i stručnjakom za javnu politiku, piscem i analitičarem Stelianom Tanaseom, publicistom i diplomatom Theodorom Paleologom, sociologom Vintilom Mihaileskuom. Dokumentarni film je do sada bio prisutan na nekim nacionalnim filmskim festivalima (TIFF, Evropski filmski festival, Filmski festival istorije i priče u Ršnovu, Arkadia Shortfest), a dokumentarni film je brzo sakupio entuzijastične hronike u kojima je nazvan najboljim kulturnim proizvodom napravljenim povodom Stogodišnjice Rumunije“. Režiser Šerban Đeorđesku:“Kada sam dobio predlog da snimim film o stogodišnjici, dosta sam oklevao. Mislio sam da još jedan film u kojem možemo samo akademski i istorijski da kažemo šta se dogodilo više nema smisla. Mislio sam da će se takvi filmovi praviti, pravili su se, očigledno je da su dobrodošli. Razmišljajući o tome kako da pristupim temi, stalno sam razmišljao i bilo mi je zanimljivo ispričati priču o porodici. Nazvao sam je generički porodicom – esku i film govori o ovoj porodici koja prolazi kroz poslednji vek rumunske istorije. A da bi mi bilo lakše doneo sam odluku da započnem s pričom moje porodice. Bio bih oslobođen određenih optužbi da sam propustio neke događaje, a subjektivni ton bi mi pomogao da se provučem kroz vek pun događaja i da sve kažem u pola sata filma, što je prilično teško predstaviti sto godina, a da pri tome ne zaboravimo nešto više ili manje važno’’.

Kroz priče naših pradedova, baka i dedova, Dnevnik porodice -esku predlaže prelaz od malih pojedinačnih događaja do velikih događaja u kojima smo svi učestvovali, od Ujedinjenja naovamo. Svako od nas postaje mali svedok nekih velikih događaja koji su nas obeležili tokom ovih 100 godina. Reditelj Šerban Đeorđesku: Pokušaću da objasnim kako sam koristio ideju porodice, kako bih bio jasniji slušaocima. Prvo sam strukturisao film u mala poglavlja. Proučavao sam jezik, istraživao sam granice, modu, muziku, zanat, prošao sam kroz stvari kroz koje je živela ova generička porodica, aspekte koji proizilaze iz definicije velikog, istorijskog, onoga što se desilo naciji i naglasio sam ono što nas ujedinjuje u našem svakodnevnom životu. Zato što nas objedinjuje muzika koju slušamo, šta jedemo ili, obrnuto, način na koji smo patili od gladi – kako se to desilo u komunizmu, na primer, naš odnos prema sportu. Zato sam svoju porodičnu priču iskoristio samo za preuzimanje – sećam se malih događaja sa dedom, ujakom, tetkom, rođakom – ove priče moje porodice na nivou velikih priča, pokušavajući da vidim da li se nalazi i u velikoj priči. „

U listu Metropolis Ionuc Mareš piše „U dokumentarnom filmu ,,Dnevnik porodice -esku „, režiser Šerban Đeorđesku razigranim, ironičnim tonom govori o tome šta znači biti Rumun, 100 godina nakon pojave moderne Rumunije, perioda u kojem je država prošala kroz mnoge šokove i transformacije. U pejzažu rumunskog ne-zločinačkog filma, sa posmatračkim sekvencijalnim planovima i pažnjom posebno na socijalne, bolne teme, reditelj Šerban Đeorđesku predlaže drugi pristup. Pristup koji se oslanja na sprintersku ironiju i gorki humor, u kojoj se lična priča rastvara u opštu perspektivu’’. Reditelj Šerban Đeorđesku ,,Potražio sam odgovore u čemu su mi pomogle ličnosti koje se pojavljuju u filmu, moji gosti, u ideji da otkrijem da li ova velika porodica ima yajedničku sudbinu, svi smo se igrali u ovom prostoru, da li su nas događaji prošlog veka ujedinili ili razdvojili? I ta ideja, da koristim priču moje porodice, odjeknula je kod publike. Zato što se sećam različitih ljudi u mojoj porodici i koristim ličnu arhivu, ljudi se vrlo lako poistovećuju sa onim što vide. Na primer, svi imamo fotografije iz detinjstva sa bakama i dedama, i mislim da je to bio odličan izbor, jer se ljudi brzo identifikuju. To je bila tehnika kojom sam pomogao ljudima da brzo uđu u priču, koristio sam puno humora i ideju za privlačenje mladih. Jer sam iz drugih filmova shvatio da sam osvojio mlade ljude i pomogao im da uđu u priču i razmisle o njoj zbog humora’’