Klub kulture – Muškarac koji donosi sreću

,,Vidim svoj roman ne samo kao priču o tome kako možeš da pronađeš svoje mesto u svetu, već i o tome kako možeš putem naracije da pronađeš put ka onom drugom’’. Tako kaže Katalin Dorijan Floresku o svom najnovijem romanu ,,Muškarac koji donosi sreću’’, koji je objavila izdavačka kuća Humanitas, u prevodu Marijane Barbulesku. To nije prvi put kada autor rođen u Temišvaru, psiholog po formaciji, koji je napustio Rumuniju za vreme komunizma, kad je imao samo 15 godina, kaže da su život i književnost u tesnoj vezi. Trtenutno, Katalin Dorijan Floresku živi u Cirihu kao samostalni pisac. Objavio je romane Vreme čuda (2001), Kratak put do kuće (2002) i Slepi masažer (2006). Izdavačka kuća C.H. Beck objavila mu je romane Zaira (2008) i Jakob je odlučio da voli (2011). Dobitnik je više nagrada među kojima nabrajamo nagradu Anna Segers i Swiss Book Prize 2011 za knjigu godine u Švajcasrkoj, 2012 dodeljena mu je nagrada Josef von Eichendorff za celokupno delo. O njegovom najnovijem romanu Muškarac koji donosi sreću, Elke Heidenreich kaže: ,, izvrstan roman o veku lutanja, bežanja, proganjana, traženja sreće … Roman u kome preovaldavaju fanatzija, lepota i fantasične slike. Floresku je i do sada dokazao da je talentovani pripovedač. Ovaj roman je, međutim, vrhunac njegovog stvaralaštva’’. Tri generacije i dve priče u kojima je isprepletena nit preko Antalntika, od East Rivera do Dunava, od Suline do Coney Islanda, od Brodveja do jednod rumunskog doma gubavaca. U pozadini predstavljena je Amerika s početka XX veka, divlji pejzaž Delete Dunava, tragedija iz Amerike od 11 septembra i sekvencije iz jučerašnje i današnje Rumunije. Junaci su Ray – umetnik sa Istočne obale i Elena koja je odrasla po dečijim domovima ili porodicama koje su je usvajale – radnica je u jednoj fabrici tekstila. Romani Katalina Dorijana Floreskua imaju svoje korene u stvarnosti. Na primer, Zaira, glavna junakinja romana bila je glumica i lutkarka u Temišvaru koja je preminula pre dve godine. Zbog toga dokumentacija ima značajnu ulogu u njegovim knjigama. Za roman Muškarac koji donosi sreću Katalin Dorijan Floresku se tokokm tri godine podelio između Evrope i Amerike, između Delte Dunava i Njujorka. Pričao nam je kako se budio u četri ujutru, istovremeno sa ribolovcima, da bi išao sa njima u ribolov i na ovaj način je prikupio informacije za njegovu junakinju Elenu. Ali, ako nemate viziju o životu prikupljeni materijal ne možete pretočiti u roman, mišljenja je Katalin Dorijan Floresku: ,,U ovom trenutku sam u Bukureštu. Ovde sam več dva meseca. Prošle godine sam boravio u Bukureštu pokušavajući da shvatim ovaj grad koji nije moj grad, ja sam rođen u Temišvaru. Pokušao sam da shvatim Bukurešt u meri u kojoj je to moguće, video sam njegovu lepu stranu, ali i manje lepo naličije, pokušao sam da razumem njegovu istoriju, da bih mogao da napišem roman čija se radnja dešava ovde. Istraživački rad mi je od velike koristi, bavim se istraživanjem, idem na licu mesta, razgovaram sa ljudima. Za ovo je zaslužno moje zvanje psihologa. Opštenje sa ljudima, način na koji ja komuniciram sa njima, moja radoznalost, hrabrost da uspoznaš samog sebe, sve se to dešava zahvaljujući mom zvanju psihologa. Sve to imam u vidu pre nego što sednem da napišem moje knjige. Ali kad sednem da pišem zaboravljam na sve to. Fokusiram se na način na koji se ponašaju ljudi, jer jedni ostaju humani, dok se drugi menjaju. Interesuje me ova velika priča o postojanju. To je priča o kojoj ja pišem u svakom mom romanu, i svaki put je obogačujem novim aspektima. Jer moji junaci koji su obični ljudi, pokušavaju da prođu kroz život bez straha, neumreći od gladi, uspevši da se osećaju ljudima’’. Katalin Dorijan Floresku nam je govorio i o tome kako da naracijom dođeš do onog drugog: ,, Da zaista u ovom romanu u noći između 11 i 12 sepetmbra Elena i Ray se kriju u jednom podzemnom pozorištu na Menhetnu i počinju da ispričaju jedan drugom sopstveni život. I ako se Elena u svojoj priči vraća u Rumuniji od pre 100 godina, Ray se vraća u Njujork migranata s početka XX veka. Na kraju krajeva ovaj roman je i o potrebi pričanja, možda i zbog toga da bi nastala u tako teškim trenutcima jedna mala ljubavna priča među junacima. Svaku priču čine jedan Ray i jedna Elena koji potiču iz različitih svetova. I da se vratim roman Ray veruje u svoj američki san, da će postati velika zvezda, što neče postati nikad. Elena potiče iz surovog sveta, nema svoje snove, ali može, možda, da nauči da treba da ima više poverenja u sebi’’.

Corina Sabău, 30.06.2018, 16:21

,,Vidim svoj roman ne samo kao priču o tome kako možeš da pronađeš svoje mesto u svetu, već i o tome kako možeš putem naracije da pronađeš put ka onom drugom’’. Tako kaže Katalin Dorijan Floresku o svom najnovijem romanu ,,Muškarac koji donosi sreću’’, koji je objavila izdavačka kuća Humanitas, u prevodu Marijane Barbulesku. To nije prvi put kada autor rođen u Temišvaru, psiholog po formaciji, koji je napustio Rumuniju za vreme komunizma, kad je imao samo 15 godina, kaže da su život i književnost u tesnoj vezi. Trtenutno, Katalin Dorijan Floresku živi u Cirihu kao samostalni pisac. Objavio je romane Vreme čuda (2001), Kratak put do kuće (2002) i Slepi masažer (2006). Izdavačka kuća C.H. Beck objavila mu je romane Zaira (2008) i Jakob je odlučio da voli (2011). Dobitnik je više nagrada među kojima nabrajamo nagradu Anna Segers i Swiss Book Prize 2011 za knjigu godine u Švajcasrkoj, 2012 dodeljena mu je nagrada Josef von Eichendorff za celokupno delo. O njegovom najnovijem romanu Muškarac koji donosi sreću, Elke Heidenreich kaže: ,, izvrstan roman o veku lutanja, bežanja, proganjana, traženja sreće … Roman u kome preovaldavaju fanatzija, lepota i fantasične slike. Floresku je i do sada dokazao da je talentovani pripovedač. Ovaj roman je, međutim, vrhunac njegovog stvaralaštva’’. Tri generacije i dve priče u kojima je isprepletena nit preko Antalntika, od East Rivera do Dunava, od Suline do Coney Islanda, od Brodveja do jednod rumunskog doma gubavaca. U pozadini predstavljena je Amerika s početka XX veka, divlji pejzaž Delete Dunava, tragedija iz Amerike od 11 septembra i sekvencije iz jučerašnje i današnje Rumunije. Junaci su Ray – umetnik sa Istočne obale i Elena koja je odrasla po dečijim domovima ili porodicama koje su je usvajale – radnica je u jednoj fabrici tekstila. Romani Katalina Dorijana Floreskua imaju svoje korene u stvarnosti. Na primer, Zaira, glavna junakinja romana bila je glumica i lutkarka u Temišvaru koja je preminula pre dve godine. Zbog toga dokumentacija ima značajnu ulogu u njegovim knjigama. Za roman Muškarac koji donosi sreću Katalin Dorijan Floresku se tokokm tri godine podelio između Evrope i Amerike, između Delte Dunava i Njujorka. Pričao nam je kako se budio u četri ujutru, istovremeno sa ribolovcima, da bi išao sa njima u ribolov i na ovaj način je prikupio informacije za njegovu junakinju Elenu. Ali, ako nemate viziju o životu prikupljeni materijal ne možete pretočiti u roman, mišljenja je Katalin Dorijan Floresku: ,,U ovom trenutku sam u Bukureštu. Ovde sam več dva meseca. Prošle godine sam boravio u Bukureštu pokušavajući da shvatim ovaj grad koji nije moj grad, ja sam rođen u Temišvaru. Pokušao sam da shvatim Bukurešt u meri u kojoj je to moguće, video sam njegovu lepu stranu, ali i manje lepo naličije, pokušao sam da razumem njegovu istoriju, da bih mogao da napišem roman čija se radnja dešava ovde. Istraživački rad mi je od velike koristi, bavim se istraživanjem, idem na licu mesta, razgovaram sa ljudima. Za ovo je zaslužno moje zvanje psihologa. Opštenje sa ljudima, način na koji ja komuniciram sa njima, moja radoznalost, hrabrost da uspoznaš samog sebe, sve se to dešava zahvaljujući mom zvanju psihologa. Sve to imam u vidu pre nego što sednem da napišem moje knjige. Ali kad sednem da pišem zaboravljam na sve to. Fokusiram se na način na koji se ponašaju ljudi, jer jedni ostaju humani, dok se drugi menjaju. Interesuje me ova velika priča o postojanju. To je priča o kojoj ja pišem u svakom mom romanu, i svaki put je obogačujem novim aspektima. Jer moji junaci koji su obični ljudi, pokušavaju da prođu kroz život bez straha, neumreći od gladi, uspevši da se osećaju ljudima’’. Katalin Dorijan Floresku nam je govorio i o tome kako da naracijom dođeš do onog drugog: ,, Da zaista u ovom romanu u noći između 11 i 12 sepetmbra Elena i Ray se kriju u jednom podzemnom pozorištu na Menhetnu i počinju da ispričaju jedan drugom sopstveni život. I ako se Elena u svojoj priči vraća u Rumuniji od pre 100 godina, Ray se vraća u Njujork migranata s početka XX veka. Na kraju krajeva ovaj roman je i o potrebi pričanja, možda i zbog toga da bi nastala u tako teškim trenutcima jedna mala ljubavna priča među junacima. Svaku priču čine jedan Ray i jedna Elena koji potiču iz različitih svetova. I da se vratim roman Ray veruje u svoj američki san, da će postati velika zvezda, što neče postati nikad. Elena potiče iz surovog sveta, nema svoje snove, ali može, možda, da nauči da treba da ima više poverenja u sebi’’.