TATA, višestruko nagrađivani dokumentarni film (27.09.2025)

Lična priča koja je dirnula publiku na festivalima i nagrađena brojnim nagradama, „TATA“, dokumentarni film koji su napisali i režirali Lina Vdovi i Radu Čorničiuk, premijerno se prikazuje u bioskopima širom zemlje ovih dana, u distribuciji Culoar Films.

Dragana Diamandi и Corina Sabău, 27.09.2025, 08:00

Lična priča koja je dirnula publiku na festivalima i nagrađena brojnim nagradama, „TATA“, dokumentarni film koji su napisali i režirali Lina Vdovi i Radu Čorničiuk, premijerno se prikazuje u bioskopima širom zemlje ovih dana, u distribuciji Culoar Films.
Predstavljen na svetskoj premijeri na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, film „TATA“ je selektovan na brojnim međunarodnim festivalima i osvojio je nagrade kao što su nagrada „Srebrni rog“ za reditelje filma sa društvenom tematikom na Međunarodnom filmskom festivalu u Krakovu, nagrada „Ljudska prava u pokretu“ na FIPADOC-u – Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Bijaricu, nagrada „Alpe Adrija Sinema“ za najbolji dokumentarni film i nagradu publike na Filmskom festivalu u Trstu, nagrada za najbolji dokumentarac u međunarodnoj konkurenciji u okviru Verzija – Međunarodnog festivala dokumentarnog filma za ljudska prava u Mađarskoj, nagrada za najbolju režiju u konkurenciji Centralne i Istočne Evrope na Astra Film Festivalu i nagrada publike na „Les Films de Cannes à Bucarest“, 2024. 
Nakon uspeha dokumentarnog filma ,,Acasă”, nagrađenog na prestižnim međunarodnim festivalima, Lina Vdovi i Radu Čorničiuk se vraćaju sa novim filmom u kojem kombinuju svoje bogato novinarsko iskustvo sa zrelim filmskim pristupom.
 
„TATA“ donosi priču o nasleđenim traumama, o tišini u porodicama i o zlostavljanju koje trpe Rumuni koji odlaze da rade u inostranstvo, u potrazi za boljim  životom. Sve počinje istragom skrivenom kamerom, sprovedenom u Italiji, gde Lina Vdovi dokumentuje zlostavljanja koja je njen otac trpeo na radnom mestu. Ipak, film nadilazi samu istragu i otvara dvostruko istraživanje: napete sadašnjosti i bolne prošlosti, koja ih je godinama držala podalje jedne od drugih. „TATA“ tako postaje intimna radiografija porodičnih odnosa i načina na koji se traume mogu preneti ili suočiti sa njima. Razgovarali smo sa Raduom Čorničiukom o tome kako je nastao ovaj dokumentarni film, koji su zajedno režirali i napisali scenario on i Lina Vdovi, kao i o riziku koji su preuzeli kada su, zajedno odlučili da postanu deo priče koja se stvarala upravo dok su je snimali.

„Činjenica da dolazimo iz ove oblasti novinarstva i da smo se bavili temama koje se razvijaju dok ih dokumentujete, nekako nam je pomogla da ne paničimo u trenutku kada se priča koju smo planirali da snimimo u Italiji počela menjati — ili barem da pokazuje znake da će se promeniti. Na početku smo imali ideju da napravimo istraživačku priču kojom bismo pokušali da rešimo problem s kojim se suočavao Linin otac na svom radnom mestu — imao je nasilnog šefa koji ga je plaćao isključivo ‘na crno’. Zapravo govorimo o modernom ropstvu i krenuli smo sa svom opremom i svom energijom ka ovoj temi. Ostavili smo Lininom ocu i skrivenu kameru kako bi mogao da dokumentuje sve te zloupotrebe. Naučili smo ga kako da napravi ovaj dokumentarac ne samo sa tehničke tačke gledišta, već i sa etičke, jer je i ovo prilično delikatan proces.
Zatim su se pojavili snimci koje je Linin otac napravio skrivenom kamerom. To je bio trenutak koji nas je naveo da promenimo pristup. Tada smo shvatili da je Linin otac pretvorio kameru — to istraživačko sredstvo — u dnevnik, u alat za direktnu komunikaciju sa svojom ćerkom. Do tada među njima nije postojala naročito bliska veza, a kada smo videli te snimke koje je namenio baš Lini, shvatili smo da film dobija prilično dramatičan obrt i da ne može postojati bez tog ključnog elementa — odnosa između ćerke i njenog oca.” 
Snažno istraživanje transgeneracijske toksičnosti i duboko razmišljanje o tome kako – ili da li – možemo da se oslobodimo tog nasleđa. Sa kamerom često usmerenom ka njoj samoj (zahvaljujući Raduu Čorničijuku), Lina Vdovi postavlja sebi neprijatna pitanja o sopstvenoj prošlosti, svom ocu i o ženama u svojoj porodici. Na kraju, kada i sama postaje majka, deluje spremna da prekine lanac i krene dalje. Napokon – u miru sa sobom“, pišu novinari iz Hammer to Nail. Takođe smo razgovarali sa Raduom Čorničijekom o reakcijama publike koja je do sada prisustvovala projekcijama.
 
,,Nešto izvanredno se dogodilo sa prvim projekcijama koje smo imali u Torontu. Očigledno smo imali iskustvo sa prethodnim filmom, „Dom“, sa kojim smo putovali i zbog kojeg smo imali bezbroj sjajnih susreta sa publikom. Nikada nam se nije ranije desilo, a to se ovde stalno ponavljalo, da nas ljudi zaustavljaju posle svake projekcije i nakon sesija pitanja i odgovora kako bi podelili priče iz svog života, stvari koje su prepoznali, zahvaljujući ovom filmu. To je  za nas jasan znak da je film univerzalan i da uspeva da komunicira na način na koji smo i želeli. Uspeli smo, metaforički rečeno da pritisnemo dugme gde je bilo potrebno, kako bi se ljudi otvorili i mogli i oni, zauzvrat, da podele stvari koje je teško izgovoriti.” 

Film koji je producirala Monika Lazurean-Gorgan, u produkciji Manifest Film, predstavlja novu saradnju troje autora nakon uspeha dokumentarnog filma „Acasă” (2020) – prvog rumunskog dokumentarca koji je bio selektovan i nagrađen u okviru Svetskog filmskog dokumentarnog filma na Filmskom festivalu Sandens (SAD), zatim nominovan za Evropsku filmsku akademiju (EFA 2020) i dobitnik više od 40 nacionalnih i međunarodnih nagrada.