Klub kulture(18.03.2017): Rediteljka Anka Miruna Lazaresku

Rođena u Temišvaru 1979., Anka Miruna Lazaresku nastanila se 1990, zajedno sa porodicom u Nemačkoj. Ostala je, međutim, vezana za Rumuniju. To je dokazano i posredstvom prvih kratkometražnih filmova , koje je realizovala nakon diplomiranja na Univerzitetu za televiziju I film u Minhenu, ali i na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu: ,,Bukurešt-Berlin’’, kratkometražni film koji je realizovan 2004, ,,Tajna Deve’’, 2007 kao i ,,Vode čute’’ koji je režirala 2012. godine za koji je osvojila više nagrada među kojima se ubraja i nagrada Gopo za kratkometražni film. Film je priča o dvojici prijatelja, Rumuna koji 1986 žele da napuste Rumuniju preplivanjem Dunava. Tokom snimanja za film ,,Vode čute’’, Anka Miruna Lazaresku je počela rad na svom prvom dugometražnom filmu ,,Na putovanju sa ocem’’ čija je promocija bila 2016. Interesantna je činjenica da film govori o bekstvu iz komunističke Rumunije, tema koja je bila jedna vrsta lajtmotiva rediteljkinog detinjstva, to je priča njene porodice koja je kazivana svake nedelje ili za vreme praznika. Priča koju je u 18. godini doživeo otac Anke Mirune Lazaresku, i postala scenario za film ,,Na putovanju sa ocem’’: u leto 1968, dva mladića polaze iz zemlje zajedno sa njihovim ocem i suočavaju se sa dilemom dali da se vrate ili da ostanu sa druge strane Gvozdene zavese. Odluku je trebalo doneti na osnovu događaja koji su se odvijali na međunarodnom planu: ulazak snaga Varšavskog pakta u Čehoslovačku i manifestacije studenata koje su zahvatile Zapadnu Evropu. Tokom vremena rediteljka je sagledavala složenost porodične legende: ,,Dok sam još bila u Rumuniji i imala nekih 9, 10 godina nisam razumela veoma dobro šta znači ova priča. Nisu mi bile jasne sve političke ili emotivne dimenzije. Mnogo kasnije, za vreme studija na Filmskoj akademiji u Minhenu počela sam da shvatim da je to priča koja ima snažan emotivni uticaj. To je priča moga oca koji je 1968 imao 18 godina koji je, kao i u filmu, imao veoma malo vremena na raspolaganju da donese veliku odluku. Odluku koja će uticati na njegov život zauvek. Bio je primoren da donese ovu odluku u haotičnim uslovima: da ostane na zapadu, u sistemu koji nije poznavao ali koji je sanjao , ili da se vrati u zemlju koja tada nije mogla da bude kao zemlje na zapadu’’.

Christine Leșcu, 18.03.2017, 18:32

Rođena u Temišvaru 1979., Anka Miruna Lazaresku nastanila se 1990, zajedno sa porodicom u Nemačkoj. Ostala je, međutim, vezana za Rumuniju. To je dokazano i posredstvom prvih kratkometražnih filmova , koje je realizovala nakon diplomiranja na Univerzitetu za televiziju I film u Minhenu, ali i na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu: ,,Bukurešt-Berlin’’, kratkometražni film koji je realizovan 2004, ,,Tajna Deve’’, 2007 kao i ,,Vode čute’’ koji je režirala 2012. godine za koji je osvojila više nagrada među kojima se ubraja i nagrada Gopo za kratkometražni film. Film je priča o dvojici prijatelja, Rumuna koji 1986 žele da napuste Rumuniju preplivanjem Dunava. Tokom snimanja za film ,,Vode čute’’, Anka Miruna Lazaresku je počela rad na svom prvom dugometražnom filmu ,,Na putovanju sa ocem’’ čija je promocija bila 2016. Interesantna je činjenica da film govori o bekstvu iz komunističke Rumunije, tema koja je bila jedna vrsta lajtmotiva rediteljkinog detinjstva, to je priča njene porodice koja je kazivana svake nedelje ili za vreme praznika. Priča koju je u 18. godini doživeo otac Anke Mirune Lazaresku, i postala scenario za film ,,Na putovanju sa ocem’’: u leto 1968, dva mladića polaze iz zemlje zajedno sa njihovim ocem i suočavaju se sa dilemom dali da se vrate ili da ostanu sa druge strane Gvozdene zavese. Odluku je trebalo doneti na osnovu događaja koji su se odvijali na međunarodnom planu: ulazak snaga Varšavskog pakta u Čehoslovačku i manifestacije studenata koje su zahvatile Zapadnu Evropu. Tokom vremena rediteljka je sagledavala složenost porodične legende: ,,Dok sam još bila u Rumuniji i imala nekih 9, 10 godina nisam razumela veoma dobro šta znači ova priča. Nisu mi bile jasne sve političke ili emotivne dimenzije. Mnogo kasnije, za vreme studija na Filmskoj akademiji u Minhenu počela sam da shvatim da je to priča koja ima snažan emotivni uticaj. To je priča moga oca koji je 1968 imao 18 godina koji je, kao i u filmu, imao veoma malo vremena na raspolaganju da donese veliku odluku. Odluku koja će uticati na njegov život zauvek. Bio je primoren da donese ovu odluku u haotičnim uslovima: da ostane na zapadu, u sistemu koji nije poznavao ali koji je sanjao , ili da se vrati u zemlju koja tada nije mogla da bude kao zemlje na zapadu’’.

S obzirom da je to emblematična priča za njenu porodicu, Anka Miruna Lazaresku priznaje da se lično dosta uplitala u realizaciji ovog filma. Prepoznaje sebe u sva tri lika: u liku oca ali i u likovima sinova. Mada u slučaju prethodnih filmova uspeh nije predstavio prioritet za nju, u slučaju filma ,,Na putovanju sa ocem’’ situacija je bila drugačija. Anka Miruna Lazaresku: ,,U poređenju sa kratkometražnim filmom ,,Vode čute’’, koji sam htela da bude jak film i vrlo emotivan da bi sa njim učestvovala na festivalima, film ,,Na putovanju sa ocem’’ želela sam da dopre do što veće publike. U filmu ,,Na putovanju sa ocem’’ pokušala sam da uputim publiku da bi mogla da razume određene detalje istorije. Mislim da je to i bio najveći izazov: da pokušam da prikažem što manje podataka da ne bi se publika dosadila, ali ipak da nudim informacije o kojima mlađi deo publike ne zna ništa. Nisam uopšte htela da budem objektivna. Biti objektivan u svojstvu autora jednog filma, to može samo da ga udaljava od priče ili od likova. Ono što sam želela veoma mnogo bilo je da kreiram likove sa kojima će se identifikovati što više gledalaca. Smatram da čak i negativni lik, koji deluje antagonistički u jednoj priči i koji nanese zla, možda to nije njegova namera. Jedan film postaje realan u trenutku kada i najgori likovi imaju ljudske razloge da se ponašaju na određen način’’.

Odmah posle premijere, sledila je turneja tokom koje je film ,,Na putovanju sa ocem’’ prikazan što većem broju gledalaca iz Zapadne Evrope, Istočne Evrope, ali i u Rusiji. S obzirom da film prikazuje različiti način na koji su se građani iz sovjetskog logora ili sa Zapada odnosili prema događajima iz 1968. godine — dok su prvi pobegli od komunizma, drugi su militirali za komunističku revoluciju- bilo je interesantno pratiti reakcije sadašnje publike. Anka Miruna Lazaresku: ,,Reakcije koje sam imala u Pragu ili u Budimpešti razlikovale su se od onoga što sam videla na Zapadu. U Minhenu sam imala reakcije tipa : ,,Dobro, mi znamo šta je bilo ovde, jer smo živeli u to doba i izašli smo na ulici i protestvovali smo…Koliko je realistički prikazano ono što se desilo u Rumuniji?’’. A kad je film prikazan u Pragu, Budimpešti ili u Rumuniji, reakcije su bile tipa: ,,Zhavlajujemo ali mi znamo prvi deo filma, znamo kako je bilo ovde 1968. Koliko su realističke scene sa Zapada sa mladićima koji su sanjali komunističku revoluciju?’’ Jas am seradovala veoma mnogo jer sam imala utisak da film može da ujedini i da zbližava građane koji su istovremeno toliko godina živeli u različitim logorima’’.

Za rumunske gledaoce film ,,Na putovanju sa ocem’’ bio je pravo iznenađenje. Povratak na ekranima jednog voljenog glumca kao što je Ovidiu Šumaher — koji se nastanio u Nemačkoj 80’tih godina a od tada je bio odsutan iz rumunskog filma i rumunskog pozorišta.