Putujuća Akademija Andrej Šerban

Luana Pleşea, 16.12.2013, 01:01

,,Mislim da je ova knjiga jedinstvena u Rumuniji. I bila je neophodna da bi se potvrdio jedan jedinstveni fenomen, jedan izvanredan fenomen…, izjavila je pozorišni kritičar Monika Andronesku, na promociji knjige ,,Putujuća akademija Andrej Šerban — Knjiga radionica, koju je objavila izdavača kuća Nemira, a koju su koordinisale Monica Andronesku i Kristijana Gavrila.

Priča bi glasila ovako: 2007. godine reditelj Andrej Šerban, pokrenuo je zajedno sa Korinom Šuteu, tadašnjom direktorkom Rumunskog kulturnog institua u New Yorku, ciklus pozorišnih radionica, prevashodno za mlade. Izabrani naziv glasio je: ,,Putujuća Akademija. Radionice su otvorene, kao što reče Andrej Šerban, ne samo za glumce, reditelje, scenografe ili muzičare, več ,, svima onima koji su imali mladi duh, bez obzira na njihovu profesiju. Knjiga koju je objavila izdavačka kuća Nemira sastavila je od delova ,,misterioznu sliku Akademije Andreja Šerbana.

Na promociji knjige reditelj je pokušao da otkrije malo od ove ,,tajne: ,,Šta nam hvali? Šta nam je potrebno? Takva pitanja konsituisala su izvor ovih aktivnosti. S obzirom da odvijamo naše aktivnosti u različitim pravcima, u različite oblasti — jedni radimo u pozorištu, drugi u drugim oblastima-, ali svakome nedostaje nešto drugo ili je potrebno nešto drugo. Istovremeno, pronalazimo se svi u ovoj istraživačkoj želji. Radionice su za sve nas koji smo bili tamo bile jedna vrsta bekstva. Upravo kao i likovi iz ,,Kako vam se svidja? koji napuštaju grad idući u šumu jer je pritisak svakodnevnog života, pritisak društva toliko jak da ne mogu više izdržati.

Radionice koje je do sada Putujuća akamedija organizovala održane su u Plopi, Horezu, u Ipoteštiju, Mogošoaji i svaka je imala svoj centar interseovanja. Prva koja je bila specijalnija a koja je za polaznu tačku imala knjigu ,,Ispovest u manastiru Tanaku, autorke Tatijane Nikulesku-Bran, a iz koje je rezultirala i jedna predstava koju smo igrali na sceni čuvenog pozorišta ,,La MaMa iz New Yorka. Andrei Šerban:,, Prva radionica, u planinama Apuseni, bila je pokušaj da vidimo na koji način možemo da se sretnemo mi koji se prethodno nismo poznavali, glumci, muzičari, slikari i da živimo zajedno tokom 10 dana, da bismo videli da li možemo da otkrijemo nešto. U ovom slučaju imamo knjigu Tatijane Nikulesku-Bran, koju smo pokušali da vidimo da li možemo da je sami doživimo. Druga radionica, imala je kao temu život i delo Konstantina Brnkušija. Mnogi glumci se nisu poznavali ali su postali jedna porodica. Sreli smo se veoma rano ujutro, da bismo vežbali. U podne ručali smo zajedno — to je bila neka vrsta znaka svake radionice. Ideja je bila da ne jede svako za sebe, da ne jedemo sa onom halapljivošću sa kojom jedemo obično, već da to učinimo sa većom pažnjom i sa većim poštovanjem prema drugima.

U radionioci u Ipoteštiu u centru pažnje bio je Eminesku i njegova poezija, u Mogosoaji glavni junaci su bili Caragiale i Shakespeare. Veoma je teško obuhvatiti suštinu svih ovih stvari u jednu knjigu…Monika Andronesku je o sadržaju knjige rekla: ,,Knjiga je sastavljena od svedoćenja, od priča koja su zabeležena na licu mesta, od velikog broja intervijua, od eseja. Mislim da nakon što češ pročitati ovu knjigu, imaš utisak da je tu obuhvaćena jedna škola, škola iz koje se može naučiti kako treba živeti, šta znači živeti u pozorištu i baviti se pozorištem. Mislim da je to veoma važno. Kako sam postavila tekstove? Pokušali smo da damo reč gospodinu Andreju Šerbanu da nam ispriča šta znači ova Akademija, šta ona znači za njega. Sledi zatim tekst gospodje Korine Šuteu, zahvaljujući kojoj ova knjiga postoji danas, jer da nije bilo nje ne bi postojale ni Akademije. Zatim stavili smo u prvi plan prvu Akademiju koja je bila malo drugačija. Nastavili smo sa izjavama onih koji su učestvovali u Horezu, Mogosoaji, u Ipoteštiju. Knjiga počinje sa drugim tekstom gospodina Andreja Šerbana.

Medju izjavama učesnika ubraja se i izjava glumca Mariusa Manolea koji je na promociji knjige ispričao:,,Ja sam se sreo sa Andrejom Šerbanom u Horezu, na workshopu koji neću nikada zaboraviti. Bio je to najlepši trenutak koji sam proveo u rumunskom pozorištu. Tamo smo se našli jedna grupa glumaca iz cele zemlje i dokazano nam je da jedan glumac ima velike radne sposobnosti, jer može da ustane ujutru rano i da radi do kasno u noć ako ga interesuje ono što treba da uradi, videli smo da se jedna predstava može postaviti i za 5 dana, i za 6 dana da mi imamo bogatu maštu, samo što treba da je neko pronadje u nama… jer neću nikada više verovati da je za jednu lošu predstavu kriv glumac…

I na kraju saslušajmo ponovo Andreja Šerbana koji će nam reči šta je suština Putujuće akademije: ,,Ove radionice mogu biti izvor za mlade — za one koji su duhovno mladi — da se penju na još jednu lestvicu. Početak puta ka novom obrazovanju, koji niko od nas nije imao. Radionice rade po principu budilnika. Matisse je rekao o umetnosti da je poput udobne fotelje. Drugim rečima umetnost je kao droga. Ima sve šanse da te uspavljuje, da te čini pasivnim. Pozorište je, na žalost, i danas neka vrsta sedativa koji uspavljuje, sa malim izuzetcima. Treba da pobegnemo.