Kako biti glumac bez glasa? (23.09.2025)

Pre godinu dana lansiran je kratki film koji je postigao uspeh: „Ljubav bez reči“.

Dragana Diamandi и Ana-Maria Cononovici, 23.09.2025, 10:00

Pre godinu dana lansiran je kratki film koji je postigao uspeh: „Ljubav bez reči“.Ovog meseca, istoimeni dugometražni film stiže u bioskope, u čijoj glumačkoj postavi se nalaze profesionalni glumci, ali i osobe sa oštećenjem sluha, koje ovom prilikom debitiraju na filmu.
 
Oktavian Jakob, reditelj filma, otkrio nam je kako je došlo do realizacije ovog projekta:
„Nakon uspeha kratkog filma, nominacije u Kanu i međunarodnih nagrada koje je osvojio, doneli smo odluku, zajedno sa Udruženjem gluvih, da snimimo dugometražni film, kako bi mogao da dopre do više ljudi i da postigne, zašto da ne, možda i veći uspeh kod publike.
 
Želeli smo da pokušamo da napravimo jedan netipičan rumunski film – ljubavnu priču, film bez vulgarnog jezika, film u kojem ističemo emotivnu stranu, možda čak i multikulturalnost koju bi trebalo da negujemo.
I, pre svega, da skrenemo pažnju na to da gluve osobe postoje među nama, da im je potrebna naša podrška, i još više – razumevanje.
To je ljubavni film, ali istovremeno i triler, i nadam se da ćete uživati u njemu!”
 
Konstantin Kotimanis tumači jednu od glavnih uloga i izjavio je:
 
„Ovo je, sigurno, poseban film, film koji je morao da se desi, jer je susret – usuđujem se da kažem – dve kulture uvek važan trenutak. Jedno je kada se razvija osoba bez određenih sposobnosti koje se smatraju „normalnim“ za ostale, a drugo – neko ko je „kvazinormalan“.
 
Što se tiče mog iskustva: igram, kao i obično, negativca. Volim da ogolim pokvarenost, da je prikažem celom svetu – sa njenom zanimljivom stranom, ponekad punom humora, ponekad surovom, s onim skrivenim licem koje ne bi želela da pokaže.
 
A sada pričamo o ljubavi. A šta može biti lepše nego da zbližimo dva sveta, od kojih je svaki na svoj način divan?
 
Veoma mi je drago što sam učestvovao u ovom filmu! To je emotivan film, potreban film, pravo zadovoljstvo!“
Šta je novo donela saradnja sa glumcima sa oštećenim sluhom? Šta nas ovaj film uči? Konstantin Kotimanis:
 
„Morao sam da naučim neke znakove, kako bismo mogli da komuniciramo, kako bi me mogli snimati, jer sam otac koji ima dva sina, jedan je normalan, a drugi sa invaliditetom i on je izuzetan momak. Dakle, morao sam da naučim znakovni jezik, da bih mogao da odgajam svoje dete. To je ono što je bilo posebno u ovom projektu.
 
I pored svega toga, imali smo statiste iz njihove zajednice, kojima se obraćalo na njihovom jeziku, koji su se radovali na svom jeziku, i ja sam naučio znak za radost.
 
Ovaj film nas uči da je Bog jedan, a mi smo svi – bez obzira na to kako smo rođeni – molekul Njega!”
Oktavijan Jakob, reditelj ovog filma, dodao je:
 
„Ovo je životna lekcija! Trebalo bi da naučimo da osobe koje ne čuju i komuniciraju putem znakova, ili proizvode te zvukove, pomalo atipične, a ponekad čak i naporne zvuke, nisu nemi. Oni ne podnese da im se kaže da su nemi, naprotiv, sebe smatraju superherojima, ljudima koji imaju jednu posebnu sposobnost, a ta sposobnost je čitanje sa usana. Veoma su perceptivni i razumeju mnogo stvari, a onda smo istakli te stvari. Kako se snalazimo u svakodnevnim situacijama? Kako reagujemo na poruku, na telefonski poziv, u trenutku kada ne čujemo zvono na vratima ili zvuke iz naše okoline?
 
Mogu da se dogode nesreće, ili razne vrste problema.”
 
Monika Davidesku u filmu tumači ulogu gospođe Lovin, desne ruke šefa jedne velike korporacije, koja ima određene probleme, pored ljubavne priče koju film prikazuje.
Ona je govorila o saradnji sa glumcima sa oštećenjem sluha:
„I za mene je to bio izazov. Bili su veoma dragi, prevodilac, Bogdan Aričesku, pomogao nam je da naučimo znakovni jezik, za male scene koje smo imali zajedno. Mnogo smo vežbali. Režiser Oktavijan Jakob se veoma angažovao i uspeo je da nas predstavi pred publikom kao da smo, koliko-toliko, govornici znakovnog jezika. Bilo je i izazova, u smislu da sam, recimo, očekivala da će scena sa puno ljudi biti puna muzike, buke, i da ćemo morati da nađemo način kako da se izborimo s tim.
 
Ali – iznenađenje! – bilo je mnogo osoba sa oštećenjem sluha koje su glumile u filmu kao sporedni likovi, kao što mi kažemo – „statisti“, i upravo zbog toga je vladala potpuna tišina i red, Bogdan im je na znakovnom jeziku objasnio šta treba da rade. I bilo je veoma smešno što im je u jednom trenutku rekao, obratite pažnju na aplauz, želim da aplaudirate ovako (glumica tapše dlanovima), a ne znakovnim jezikom.“
 
Pitali sam Moniku Davidesku da li glumci sa oštećenim sluhom mogu da budu profesionalni glumci:
 
„Mislim da mogu, jer sam posmatrala dve koleginice koje su imale glavne uloge: bile su tako mirne, tako sigurne u sebe, iako su emocije bile neverovatne! Posebno Dženi, to je bio njen prvi susret sa ovim iskustvom, nije ni sanjala o tome i ulogu je odradila izvanredno. I bilo mi je drago da vidim neke srećne ljude kako rade nešto što nikada nisu mislili da mogu, ali su želeli!“
 
Oktavijan Jakov je dodao:
„Glavna glumica, trenutno, već dve godine je domaćica, jer je upravo rodila drugo dete. Znam da radi u velikoj kompaniji, u odeljenju za konsalting, Eduard Jakobake, drugi mladić, je student, dok ostale osobe koje su se pojavile u filmu rade u prodaji u hipermarketima. Imaju najraznovrsnija zanimanja. Ne treba im glas da bi se istakli, već im je dovoljna samo pojava.”