35 godina od Temišvarske proklamacije
Meseci koji su sledili nakon rumunske revolucije u decembru 1989. godine bili su konfuzni, tipični za društvo koje želi da ponovo pronađe sebe.
Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 24.03.2025, 17:13
Meseci koji su sledili nakon rumunske revolucije u decembru 1989. godine bili su konfuzni, tipični za društvo koje želi da ponovo pronađe sebe. Revolucionari iz Temišvara, mesta gde je posle decenija komunističkog mraka dat signal za povratak Rumunije na svetlost dana, grupisani u društvo „Temišvar“, u martu 1990. sačinili su čuvenu Proklamaciju. Bio je to pravi građanski manifest koji je ocrtavao put ka demokratiji. 35 godina kasnije, Joan Stanomir, profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Bukureštu, smatra da je Proklamacija dokaz da većina rumunskog društva nije uspela da mentalno pobegne od prošlosti koja ga je i dalje držala zatočenim.
„Temišvarska proklamacija predstavlja ideju dela rumunskog društva. Godina 1990. predsrtavlja prekretnicu. To je godina Temišvarske proklamacije, godina prvih izbora, organizovanih 20. maja i to je godina minerijada. Tako će godina koja će početi u znaku nade završiti u znaku dominacije Fronta nacionalnog spasa i plebiscita Jona Ilijeskua. Sa ove tačke gledišta, vizija Temišvarske proklamacije je izolovana u rumunskom kontekstu. Ono na šta je Temišvarska proklamacija pozivala nije odražavalo težnje većine Rumuna. Sa ove tačke gledišta, Temišvarska proklamacija ima poseban status, usamljena je i vizionarska. Usamljena je jer se odvaja od mejnstrima, vizionarska je jer u njoj zapravo nalazimo sve što ćemo pokušati da izgradimo u ovih 35 godina.“
Temišvarska proklamacija traži tržišnu ekonomiju, slobodu izražavanja, višestranačku demokratiju i druga ljudska prava. Joan Stanomir, međutim, kaže da je sve to Rumunima u to vreme značilo nešto drugo.
„Zavisi od toga šta mi razumemo. Tržišna ekonomija nije značila slobodno tržište, već obilje u odnosu na bedu prošlosti. Sloboda nije značila nužno pluralizam, već slobodu unutar Fronta nacionalnog spasa. Višestranačje nije značilo slobodnu konfrontaciju između partija, već privrženost ovom tipu entuzijazma Fronta nacionalnog spasa. Nijanse su veoma komplkovane i dovoljno je da pogledamo tadašnje slike da bi razumeli koliko je, u stvari, nezrelo, traumatizovano rumunsko društvo u to vreme“.
Pitali smo Joana Stanomira koje je mesto Temišvarske proklamacije u reformama koje su usledile posle revolucionarne 1989. godine?
„To je srednjoevropski dokument koji su mogli da potpišu i Česi, i Mađari, i Poljaci. Rumunija je bila blagoslovena što je ovaj zapadni deo bio otvoren prema svetu, a Temišvar je uspeo, u tim trenucima, da bude neka vrsta avangarde rumunske sinhronizacije sa Zapadom. Rumunija je raznolika zemlja u kojoj svaki mali deo ima svoje mesto. Ali kroz ono što je uradio u decembru 1989. i kasnije, Temišvar je potpuno drugačiji od ostatka zemlje. I moramo imati neizmernu zahvalnost onima koji su, u samoći, izolovani, prokazani, razmišljali o ovoj budućnosti. Njima treba da budemo zahvalni, a ne onima koji su pobedili na izborima. U tom trenutku su vladali oni koji su pobedili na izborima u maju 1990. godine. Oni koji su pisali Temišvarsku proklamaciju mislili su na one koje, možda, nikada nisu ni videli, ali o kojima su s ljubavlju razmišljali kao o generacijama koje će odrastati u slobodi“.
Najkontroverznija tačka Temišvarske proklamacije bila je tačka 8. Ona je zahtevala izlazak iz javnog života bivših komunističkih uglednika i pripadnika bivšeg represivnog aparata. Fenomen je nazvan „lustracija“ i bio je prisutan u svim bivšim komunističkim zemljama. Joan Stanomir:
„Lustracija je zapravo značila pokušaj da se blokira pristup imenovanim i izabranim funkcijama onima koji su bili deo komunističke nomenklature, uključujući i političku policiju. A imamo i odgovor na pitanje zašto lustracija nije mogla da se primeni? Zato što bi lustracija značila odvajanje rumunskog naroda od njegovog najmilijeg sina, Jona Ilijeskua. Jon Ilijesku je dovoljno složena ličnost da je proživeo nekoliko života. Jon Ilijesku iz 1990. nije Jon Ilijesku koji je predsedavao prijemom Rumunije u NATO-u i početkom evropskih integracija. Ali Jon Ilijesku je 1990. godine bio bliži Georgiu-Dežu i Josifu Visarionoviču Staljinu nego uravnoteženom predsedniku iz poslednjeg mandata kao šefa države“.
Šta Temišvarska proklamacija danas znači za novu generaciju? Joan Stanomir:
„To zapravo znači kompas koji mora da nas vodi. Znači ljudsko dostojanstvo, pluralizam, sloboda, tržišna ekonomija, Zapad, patriotizam. Ne zaboravimo patriotizam, ali ne demagoški patriotizam već vredan, zdrav patriotizam onih koji rade. Moramo ponovo otkriti ovo dostojanstvo rada, a ne u užasnom i zlokobnom smislu decenija komunizma. Jer u komunizmu, možda bi to trebalo reći ljudima ove zemlje, ljudi koji su radili bili su tlačeni od ljudi koji su vladali. A komunistička partija, pod svojim raznim inkarnacijama, nikada nije predstavljala one u čije ime je govorila. Dakle, dostojanstvo rada je ljudsko dostojanstvo. Moraju se poštovati svi oni koji rade, u raznim oblicima, svi oni koji su kreativni. Poštovanje prema drugima je temelj demokratije i jedina je alternativa varvarstvu, despotizmu i totalitarizmu.“
Temišvarska proklamacija iz 1990. je dokument bez kojeg se Rumunija posle 1989. godine ne može razumeti. Ona je deo velikih dokumenata rumunske istorije 20. veka, uprkos razočaranjima koja su usledila.
