75 godina od okončanja Drugog svetskog rata

Čovečanstvo je iz prve polovine 20. veka izašlo ozbiljno traumatizirano Drugim svetskim ratom. Izmedju 1939. i 1945. dešavale su se sve vrste neljudskosti, tragedije na frontu i van njega, gde su u istoj meri vojnici i civili bili žrtve kolektivnog ludila, ideologija mržnje i opsesija. Vrhunac genocida je bio Holokaust u kojem je ubijeno 6 miliona jevreja. 9. maja 1945. Evropa je najzad našla svoj mir nakon skoro šest godina muka i patnje i nakon što je nacistička Nemačka potpisala kapitulaciju. Kao u bilo kojoj priči sa srećnim završetkom, u Drugom svetskom ratu je trijumfovalo Dobro. Medjutim, ne može se isto reči o posledicama rata. Dok se Zapadna Evropa vratila u normalu, Sovjetski savez je okupirao Centralnu i Istočnu Evropu, uključujući i Rumuniju, koje su bile primorane da skoro pola veka testiraju komunistički model, koji je bio bankrotski sa svih gledišta. Zajedno sa profesorom političkih nauka i istorije komunizma Univerziteta Maryland, Vladimirom Tismaneanuom, pokušali smo da shvatimo ko je bio Dobro i ko Zlo za vreme Drugog Svetskog rata: U načinu na koji analiziram Drugi svetski rat, u načinu na koji analiziram dogadjaje i njihove posledice, kao bilo koju drugu pojavu, ja sam inspirisan vizijom nekih ljudi, kao što su Hannah Arendt, Arthur Koestler i George Orwell. Nije bilo borbe izmedju apsolutnog Dobra, jer je na strani demokratija, u antifašističkoj koaliciji, bio i staljinistički Sovjetski savez, i sama totalitarna imperija, kojem je Nacistička Nemačka išla u korist. S jedne strane, Dobro je bilo je relativno, jer apsolutno Dobro ne postoji u istoriji, a sa druge strane, bila je osovina Kominterne. U jednom trenutku, za vreme posete Molotova Berlinu, u novembru 1940., Hitler ili neko iz svoje pratnje je Molotovu predložio da se pridruži Paktu protiv Kominterne. No, sedište Kominterne bilo je u Moskvi. U onom trenutku je jasno postojala potpuna i nesumnjiva personifikacija onoga što sam u jednoj knizi nazvao Djavolom u istoriji“, po konceptu poljskog filozofa Lešeka Kolakovskog. Činilo se da u onom trenutku Djavo je bio manje željan ekspanzionizma, Djavo je bio potreban Zapadu.“

Steliu Lambru, 18.05.2020, 13:00

Čovečanstvo je iz prve polovine 20. veka izašlo ozbiljno traumatizirano Drugim svetskim ratom. Izmedju 1939. i 1945. dešavale su se sve vrste neljudskosti, tragedije na frontu i van njega, gde su u istoj meri vojnici i civili bili žrtve kolektivnog ludila, ideologija mržnje i opsesija. Vrhunac genocida je bio Holokaust u kojem je ubijeno 6 miliona jevreja. 9. maja 1945. Evropa je najzad našla svoj mir nakon skoro šest godina muka i patnje i nakon što je nacistička Nemačka potpisala kapitulaciju. Kao u bilo kojoj priči sa srećnim završetkom, u Drugom svetskom ratu je trijumfovalo Dobro. Medjutim, ne može se isto reči o posledicama rata. Dok se Zapadna Evropa vratila u normalu, Sovjetski savez je okupirao Centralnu i Istočnu Evropu, uključujući i Rumuniju, koje su bile primorane da skoro pola veka testiraju komunistički model, koji je bio bankrotski sa svih gledišta. Zajedno sa profesorom političkih nauka i istorije komunizma Univerziteta Maryland, Vladimirom Tismaneanuom, pokušali smo da shvatimo ko je bio Dobro i ko Zlo za vreme Drugog Svetskog rata: U načinu na koji analiziram Drugi svetski rat, u načinu na koji analiziram dogadjaje i njihove posledice, kao bilo koju drugu pojavu, ja sam inspirisan vizijom nekih ljudi, kao što su Hannah Arendt, Arthur Koestler i George Orwell. Nije bilo borbe izmedju apsolutnog Dobra, jer je na strani demokratija, u antifašističkoj koaliciji, bio i staljinistički Sovjetski savez, i sama totalitarna imperija, kojem je Nacistička Nemačka išla u korist. S jedne strane, Dobro je bilo je relativno, jer apsolutno Dobro ne postoji u istoriji, a sa druge strane, bila je osovina Kominterne. U jednom trenutku, za vreme posete Molotova Berlinu, u novembru 1940., Hitler ili neko iz svoje pratnje je Molotovu predložio da se pridruži Paktu protiv Kominterne. No, sedište Kominterne bilo je u Moskvi. U onom trenutku je jasno postojala potpuna i nesumnjiva personifikacija onoga što sam u jednoj knizi nazvao Djavolom u istoriji“, po konceptu poljskog filozofa Lešeka Kolakovskog. Činilo se da u onom trenutku Djavo je bio manje željan ekspanzionizma, Djavo je bio potreban Zapadu.“

S obzirom da svaki rat ima pobednike i poražene, pitali smo profesora Vladimira Tismaneanua ko su bili pobednici a ko poraženi: U Drugom svetskom ratu, poraženi su bile stranke, vlade, pokreti fašističkog tipa. Fašizam je bio poražen, ovo je suština. Ponovno pisanje priče Drugog Svetskog rata u nekim mestima, uključujući i Rumuniju, rehabilitacija raznih fašističkih pokreta, novi kolektivistički, tribalistički, primordijalistički i rasistički fundamentralizmi znače, bez sumnje, u ovim uslovima da neki baš nisu shvatili koji je bio politički, moralni i vojni ishod Drugog svetskog rata. Sa druge strane, nastala je situacija koju bi trebalo da nazvamo sindromom post-Jalta., u kojoj je Sovjetski Savez praktično okupirao pola Centralne i Istočne Evrope. Da li je mogao Zapad da se 1947.-’48. odupre ovim sovjetskim napadima? Teško je izraditi alternativni scenario. Sovjetsko vojno prisustvo u Istočnoj i Centralnoj Evropi nije bilo efekat izdaje Zapada, već rezultat borbi vodjenih za vreme svetske konflagracije.

Rumunija se za vreme rata borila kako na strani Osovine, tako i na strani Ujedinjenih Nacija. Ali se krajem rata našla u taboru poraženih i komuniziranih zemalja. Kako je Rumunija došla do ove situacije, kaže nam profesor Vladimir Tismaneanu: Deo transformacije Rumunije u totalitarni režim radikalno-desničarskog tipa, kako je ona funkcionisala izmedju 6. septembra 1940. i 23. avgusta 1944., je efekat krize liberalne demokratije. Uvek se mora reči da Rumunija ima upotrebljivu prošlost, jer je u Rumuniji postojala funkcionalna ustavna demokratija. Na žalost, protiv rumunske unitarne države i ustavne demokratije bilo je stalnih napada i od strane desnice i od strane levice. Nekolicinu ministara su ubili fundamentalistički komandosi hitlerističkog tipa, ubistvo je postalo deo političke klime. Ovde moramo spomenuti i nesposobnost političke klase da preduzme mere i izdrži. Pad Rumunije u totalitarizam nije bio fatalnost, već efekat niza grešaka kada je bilo reči o uključivanju Rumunije u hitleristički tabor.

Postoji uveravanje da istorija ima lekcije za potomstvo, rekao nam je profesor Vladimir Tismaneanu: Bilo koja iluzija u odnosu na ideokratski sistem, na diktaturu zasnovanu na ideologiji, nije dobra na kratki, srednji a pretežno duži rok. Ovo doživljavamo u ovom trenutku. Ja ne verujem da je postojao plan Narodne Republike Kine da pusti u svet virus kovid, ali ćutanje i tajnost su suštinski elementi totalitarnog sistema. Ono što se sada dešava je par onoga šta smo videli u Černobilu, ovo je planetarni Černobil. Ima puno lekcija Drugog svetskog rata, a suštinska lekcija je da ne možemo učiniti kompromis kada sloboda, poverenje i istina su napadnuti i poniženi.

75 godina posle okončanja Drugog svetskog rata ne možemo reči da je svet bolji, ali sasvim sigurno je oprezniji prema radikalnim odlukama.