Čehoslovačka u očima jednog Rumuna
Iako su geografski relativno blizu, Rumuni, Česi i Slovaci imaju prilično kratku zvaničnu istoriju. Ali imaju dužu istoriju međusobnog percepcije.
Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 28.04.2025, 15:39
Iako su geografski relativno blizu, Rumuni, Česi i Slovaci imaju prilično kratku zvaničnu istoriju. Ali imaju dužu istoriju međusobnog percepcije. Posle 1918. godine, Rumunija i Čehoslovačka su se zbližile, izgradivši čvrste srdačne odnose između sebe u relativno kratkom vremenskom periodu. Godine 1949, Nikolaje Fotino je imenovan za prvog sekretara, što znači broj dva, odmah posle ambasadora, u rumunskoj ambasadi u Pragu. Prethodno je bio tamo kao student, učestvujući na velikom Svetskom studentskom kongresu 1945. godine. Diplomata Fotino se 1995. godine u intervjuu za Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije prisetio da je želeo da sazna kako izgleda svakodnevna rutina običnog Čehoslovaka.
„Mislim da je moj prvi poziv u Prag da upoznam češki život bio u mesarskoj školi. Išao sam u ovu školu gde sam video, od trenutka kada je govedina stigla, sve što se sa njom dešavalo: dok nije stigla u prodavnicu, dok nije isečena na specijalitete, izmerena, upakovana, data kupcu, i, istovremeno, bio sam svedok svih diskusija koje mogu postojati između kupca i mušterije. Kako ste bili savetovani šta možete da kupite, šta je bolje kupiti, što me je, priznajem, iznenadilo kada sam video sav taj način i pažnju koja je posvećena esnafima i njihovom načinu ponašanja, uopšte.“
Percepcija stranaca o mestu se formira kada žive među lokalnim stanovništvom ili koriste njihove najčešće kućne potrepštine. Nikolaje Fotino je u Čehoslovačkoj pronašao kvalitetnu robu široke potrošnje koja je postala poznata van granica zemlje.
„Druga stvar koja me je zadivila bio je Praški sajam, koji je bio apsolutno poznat. Tamo sam otkrio da je Čehoslovačka, posebno Češku Republiku, ogromnu ekonomsku silu, ova mala država. Osim Škode, koja je bila ogromna fabrika i koja je pravila sve, od tenkova, oružja, teških kamiona do ovih automobila koje smo svi tada vozili, video sam ogromnu, veoma raznoliku laku industriju. Bilo je tkanina i odeće napravljenih po ukusu Amerikanaca, po ukusu Azijata, po ukusu Rusa. Znao sam da u Bukureštu postoji velika prodavnica, Čehoslovaka, gde ideš ako želiš da se lepo obučeš. Ali tamo, kada sam video tu ogromnu raznovrsnost, delovala mi je zastrašujuće. Videli smo cipele i fabriku Bata, jednu od najvećih fabrika obuće na svetu. Kada sam posetio Batine fabrike, nisam mogao da verujem koliko se proizvodi za Latinsku Ameriku. Tu je bila i prehrambena industrija, počevši od pilzenskog piva, praške šunke, koju je ceo svet znao, čokolade, šta god da vam padne na pamet. Bilo je tu čuvenih porcelana i boemskih kristala, izuzetnih stvari.“
Ali pošto ništa nije večno, ni percepcije ne ostaju iste. Godine dramatičnih promena 1945-1948 snažno su uticale na čehoslovačko društvo, a Nikolaje Fotino ih je doživeo intenzitetom jednakim mestu u kojem se nalazio.
„Istovremeno, doživeo sam užasnu atmosferu u Čehoslovačkoj, kada se cela ova priča raspada. Kada je komunistička vlada došla na vlast 1948. godine, situacija se promenila na zahtev Sovjeta. Čehoslovačka je trebalo da postane sila u teškoj industriji, u industriji naoružanja. A onda su svi bili usmereni na tešku industriju koja je trebalo da radi za Sovjetski Savez, za socijalistički prostor uopšte. I to sam doživeo tako što sam pozvan u mali grad u Češkoj Republici koji se zove Nahod, gde je, recimo, tri ili četiri hiljade stanovnika radilo u fabrici tkanja. Bila je stara fabrika, u centru ovog grada nalazi se zamak, u tom zamku je živeo plemić koji je posedovao ovu fabriku i svi su radili za njega. I, na kraju moje posete tkaonici, sećam se radnice koja je nešto umotala za moju ženu i rekla mi sa suzama u očima: <Zatvaramo je, gospodine, zatvaramo fabriku! I kuda idemo? Jer to je ono što znamo kako da radimo. Hoćemo li praviti tenkove?>”
Male nacije su uvek bile između dva carstva, rumunsko čak između tri, osmanskog, ruskog i austrougarskog. Čehoslovačka nacija bila je stešnjena između Nemačkog i Ruskog carstva i verovala je da će je simpatije prema Rusima zaštititi od poniženja koja je pretrpela od Nemaca. Nikolaj Fotino.
„Doživeo sam ovu njihovu dramu koja se odvijala u atmosferi povoljnoj za Ruse, moram vam reći da je atmosfera prema Rusima bila veoma dobra atmosfera u to vreme. Voleli su Ruse. Mislim da je to zemlja u kojoj je simpatija prema Sovjetskom Savezu bila veoma velika i veoma jaka. To je zato što su Rusi igrali prilično veliku ulogu u pobedi u ratu protiv Nemačke. Njihova mržnja, s druge strane, prema Nemcima bila je strašna. U periodu kada sam još bio student tamo, kao učesnik u organizaciji kongresa, rečeno mi je: Postojala je strašna mržnja prema Nemcima, postojao je veliki entuzijazam prema Rusima.“
Rumunska percepcija čehoslovačkog društva na granici između dva sveta, onog pre i onog posle 1945. godine, subjektivna je, kao i svaka percepcija. To mnogo znači i prošlosti i sadašnjosti.
