Dečije radio-pozorište

. U audio biblioteci Radija Rumunije nalaze se referentne stranice istorije radio pozorišta za decu, za koje su vezana značajna imena.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 13.05.2024, 15:13

Radio je obrazovanje i kulturalizaciju svih učinio prioritetnom misijom. Deca su izdašna publika, a emisije su za njih uvek bile u fokusu menadžmenta i novinara. Radio dramatizacije su doživele pravi uspeh, iza njih su bili napori onih koji su pisali scenarije ili adaptirali klasične tekstove, glumaca i reditelja, tehničkih ekipa. Svi oni su pisali istoriju radio pozorišta za decu i ostavili su ona sećanja koja imaju budući odrasli. U audio biblioteci Radija Rumunije nalaze se referentne stranice istorije radio pozorišta za decu, za koje su vezana značajna imena.

Književnica Silvija Kerim bila je i radio novinarka i posvećeno je radila na dramatizacijama za decu. Posao je započela 1961. godine i završio u redakciji sa kvalitetnim ljudima koji su pokušavali da pobegnu od političke ideologije tog vremena. Godine 1998. Centar za usmenu istoriju Radio Rumunije intervjuisao je Silviju Kerim i otkrio kako su novinari dečjeg radio pozorišta uspeli da održe kvalitet svog proizvoda.

„Dodeljeno mi je veoma prijatno mesto za mene, zvalo se Mikrofonsko pozorište za decu. Bila je to sreća jer su većina predstava koje su činile repertoar dečijeg pozorišta bile priče. Potekle su iz klasične književnosti, pa se ideološka laž tu baš i nije uklapala. Glumci su bili veliki i veoma veliki, veliki i veoma dobri reditelji tako da se kompromis i laži nisu baš uklapali.“

Kao i na svakom mestu, ljudi su ti koji ćine da stvari funkcionišu, a Silvija Kerim je imala otvorene kolege.

„U Pozorištu Dečjeg mikrofona za šefa sam imala Eduarda Žurista, od njega sam naučila šta znači biti skroman kao šef, ne ponašati se kao šef, podjednako raspodeliti pažnju prema mlađim urednicima ili starijima. Imala sam i Vasilea Manućanua kao kolegu tamo. U toj redakciji omladinskih emisija bio je i onaj retki daroviti pisac koji se zvao Kalin Gruja. Zadovoljstvo mi je da pomenem Mioaru Paler koja je svojevremeno bila šef sekcije dečijeg programa i kojoj dugujem radost pisanja za decu. Osetili su u meni tu ljubav prema deci, osetili su tu moju želju da pišem za decu“.

Silvija Kerim je pisala scenarije za dečije radio dramatizacije i prisetila se koliko su za nju bile važne priče iz detinjstva koje su ispričali njeni roditelji.

„Dato mi je da obradim neke priče koje su loše prevedene iz kineske ili japanske književnosti. Dobila sam takve priče i pripovetke koje su imale svoje tumačenje. Prepričavajući ih, shvatila sam da sam uložila mnogo svoje mašte i da u jednom trenutku mogu da napišem priče koje su mi se motale po glavi i koje su, pak, imale magični koren. Moja majka je pričala mom bratu i meni priče svako veče kada smo bili veoma mali, iz noći u noć. Generalno, prvi deo je bio „Snežana”, mislim da sam godinu dana zaredom iz noći u noć slušala „Snežanu”, bilo u epizodama ili skraćeno. A da je moja majka nekako zabrljala u pojedinostima, oboje bismo skočili da joj protivrečimo i podsetili je da, u stvari, nije Ljutko taj koji je to uradio i rekao i tako dalje. Druga priča je bila, generalno, o životinjama koje je moja majka mnogo volela, kao i moj otac. Oba roditelja su tu ljubav prema životinjama prenela na nas.“

Tokom godina kada je Silvija Kerim oživljavala dečije priče na talasima, komunistički režim je nasilno indoktrinirao javnost. Ali novinarka je odlučila da se na suptilan način suprotstavi ideološkom bezobrazluku.

„Definitivno želim da kažem da je takav pokušaj, u slučaju mojih tekstova, bio prilično težak. Nikada nisam napisala reč „pionir“, reči „partija“, „pionir“, „jastreb“ nikada se nisu pojavile u mojim scenarijima. Moji scenariji i priče su sa Andersenovim herojima, to su tužne priče sa siromašnim ljudima, sa bakama i dekama koji umiru, pri čemu je najskuplja torta pita od jabuka ili sa najprijatnijim desertom tost sa pekmezom od šljiva. Uvek sam mislila da ima mnogo više nesrećne dece i siročadi nego bogate i srećne dece. I da te priče moraju doći do njih, tačnije i do njih. U vreme kada smo morali da pišemo samo o srećnoj deci, koja u ime partije odrastaju zdrava i nemaju brige, kada su morali da se bave nekim spisima u kojima je stvarnost delovala prilično tužno i beznadežno, nije bilo previše lako da tekst prođe cenzuru.“

Dečje radio pozorište je bilo čudo kroz koje je radio dopirao do nevinih umova. A ljudi koji su to omogućili preneli su ono što su i oni sami u detinjstvu dobili.