Šezdesete godine 20. veka i preporod rumunske diplomatije

Nakon 1945. godine, Rumunija je ušla u dubok period političkih, ekonomskih i društvenih previranja. Poražena u ratu i vojno okupirana, bila je primorana da prihvati teritorijalne gubitke, plati reparacije i prihvati sovjetski uticaj.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 19.01.2026, 17:24

Nakon 1945. godine, Rumunija je ušla u dubok period političkih, ekonomskih i društvenih previranja. Poražena u ratu i vojno okupirana, bila je primorana da prihvati teritorijalne gubitke, plati reparacije i prihvati sovjetski uticaj. U tom opštem toku istorije, rumunska diplomatija je prošla kroz iste faze kroz koje je prolazila i sama Rumunija: čistke i deprofesionalizaciju, tokom staljinističkih godina i do oko 1958-1960, i rekonstrukciju i reprofesionalizaciju posle 1960. U strašnoj šestoj deceniji, rumunsku diplomatiju je obeležila izuzetno agresivna ideologizacija i promocija kadrova koji bi branili interese Rumunije na osnovu takozvanog „zdravog društvenog porekla“. U stvari, to je bilo regrutovanje diplomata iz skromnih društvenih sredina na ideološkoj osnovi marksizma-lenjinizma.

Međutim, početak 1960-ih doveo je do važne promene u razmišljanju i radu diplomatije. Smanjenje sovjetskog uticaja dovelo je do povećanja inicijative satelitskih socijalističkih država da zastupaju sopstvene interese. Rumunska diplomatija se takođe kretala ka reprofesionalizaciji svog osoblja. Vernost marksističko-lenjinističkoj ideologiji ostala je netaknuta, promenio se samo kriterijum regrutovanja: diplomate su dolazile uglavnom iz redova diplomaca sa veoma dobrim akademskim rezultatima sa Akademije ekonomskih studija, Filološkog fakulteta i Pravnog fakulteta. Kasnije su dolazili i iz redova onih sa Politehničkog fakulteta. Vojska je takođe regrutovana po istim kriterijumima.

Diplomata Mirča Nikolaesku, ambasador Rumunije u Egiptu 1961. godine, u intervjuu za Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije 1996. godine, odgovorio je na pitanje „kako se moglo postati diplomata šezdesetih godina 20. veka?“.

„U tom periodu ste mogli postati diplomata na dva načina. Jedan je bio uobičajeni, putem univerzitetskog ili postdiplomskog obrazovanja ili oba zajedno, za mlade stručnjake. Postojala je struktura za obuku i obrazovanje diplomatskih stručnjaka kroz stručno usavršavanje. Postojao je čak i Institut za međunarodne odnose, organizovan 1948-49. godine, sa reformom obrazovanja. Nije dugo trajao jer nije imao solidnu bazu specijalizovanog osoblja na nivou diplomatskih zahteva. Bilo je tamo kadrova, nekih iz Ministarstva spoljnih poslova, transformisanih ad hok u profesore. Bilo je i ljudi koji su u to vreme ušli u visoko obrazovanje, posebno u vezi sa takozvanim problemima teorijsko-ideološke reorijentacije, ali bez specijalizovane obuke. Malo je bilo diplomata sa ozbiljnom praksom, koji bi mogli doprineti obuci i obrazovanju budućih diplomata.“

Mirča Nikolaesku je podelio svoje iskustvo karijernog diplomate, što je značilo da stalno budeš u toku sa onim što se dešava u njegovoj zemlji.

„Svako ko je radio u diplomatiji i bio je u inostranstvu duže od tri ili četiri godine oseća organsku potrebu da osveži i ponovo učvrsti svoju vezu sa domovinom. Jer, posle četiri ili pet godina rada u inostranstvu, na poziciji, posebno u zemlji koja nije često povezana sa vašom realnošću, u nekom trenutku sebi postavite pitanje čiji ste ambasador: Rumunije u toj zemlji, ili te zemlje u Rumuniji. I to nije nimalo laka stvar ako nemate pripremu i naviku stalne veze sa najnovijim informacijama u zemlji i sa tom potrebom da ih razaznate na najvišem nivou. U suprotnom, postajete žrtva drugih trendova, protiv kojih vam je onda teško da se borite.“

Šta je pomoglo Mirči Nikolaeskuu da izgradi karijeru u diplomatiji?

„Neka od mojih interesovanja iz tog vremena su mi mnogo pomogla. Činjenica da sam imao sreću da imam veoma dobro opšte obrazovanje u srednjoj školi takođe mi je pomogla. Moram reći i da mi je sama obuka koju sam stekao na Trgovačkoj akademiji mnogo pomogla da krenem putem diplomatske aktivnosti, donekle, bez posebne škole. Tamo sam studirao i bavio se problemima ekonomske geografije sveta, Rumunije, problemima međunarodnog prava, odvojeno od problema građanskog prava, trgovačkog prava, sa većinom implikacija na spoljnu trgovinu. Takođe sam imao interesovanja o socijalnoj politici, istoriji doktrina. Posebno se istorija rumunske ekonomske misli pokazala ne samo veoma privlačnom, kada sam uspeo da joj se približim, već je zapravo predstavljala osnovu za blagi pristup oblasti diplomatske aktivnosti. Činjenica da sam godinama radio u spoljnotrgovinskoj kompaniji, između 1946. i 1950. godine, prvo u Kancelariji za isporuke nafte Sovjetskom Savezu po osnovu primirja. A to me je direktno uključilo u najozbiljniji problem naše zemlje u tim godinama. Godinama su svi dokumenti o isporuci po osnovu primirja i mirovnog ugovora prošli su kroz moje ruke, kojima sam dao ili prvu ili drugu verifikaciju.”

Rumunska diplomatija se preporodila posle 1960, nakon više od decenije deprofesionalizacije. Međutim, to se dogodilo prateći prakse represivne države koje će prestati da važe 1989. godine.