Dnevni list Skanteja

Jedno od jakog oružja propagande komunističkog režima bila je štampa. Sloboda govora i štampe je pravo stečeno u 18. veku, formalno usvojeno kao univerzalno u članu XI Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 11.11.2024, 17:24

Jedno od jakog oružja propagande komunističkog režima bila je štampa. Sloboda govora i štampe je pravo stečeno u 18. veku, formalno usvojeno kao univerzalno u članu XI Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789. Ali komunistički i fašistički totalitarni režimi su unakazili ovo pravo pretvarajući ga u sredstvo za ćutanje.

U režimima komunističke partie zemalja Centralne i Istočne Evrope, cela štampa se vrtela oko ideologije. Ali partije su imale i svoje novine, svoje zvanične glasove, preko kojih se izražavala suština režima. U Sovjetskom Savezu postojao je, i postoji u današnjoj Rusiji, list „Pravda” ili „Istina” iz 1912. U komunističkoj Bugarskoj „Rabotničesko delo” ili „Radnička dela” izlazilo je do 1990. godine. U Čehoslovačkoj se partija izražavala kao „Rude Pravo“ ili „Crvena desnica“, koje se objavljivalo do 1995. godine.

U bivšoj Nemačkoj Demokratskoj Republici, „Neues Deutschland” ili „Nova Nemačka” počela je da izlazi 1946. godine, te izlazi i danas. U bivšoj Jugoslaviji izlazila je „Borba”, štampana do 2009. godine, ponavljajući se epizodično. U Poljskoj je „Tribuna Ludu” ili „Narodna tribina” mogla da se čita između 1948. i 1990. A u Mađarskoj je tržištem štampe dominirao „Szabad Nep” ili „Slobodni ljudi” između 1945. i 1956. i „Nepszabadsag” ili „Sloboda naroda“ između 1956. i 2016. U Rumuniji se Rumunska komunistička partija obraćala društvu preko „Skanteja“, odnosno „Iskra“.

Osnovana 1931. godine, kada je Rumunska komunistička partija bila ilegalna u Rumuniji jer je vodila kampanju za rasparčavanje zemlje, „Skanteja ” se pojavljivala s vremena na vreme sve do 1940. godine. Ime je dobila po Lenjinovim novinama iz egzila, „Iskri”, koji se pojavljivao se između 1900. i 1905. „Skanteja” se prvi put legalno pojavila 21. septembra 1944, nakon da je 30. avgusta Crvena armija zauzela Bukurešt i počela nametanje komunističkog režima širom Rumunije, sve do 1947. godine.

Kritičara umetnosti Radua Bogdana je 1995. intervjuisao Rumunski radiodifuzni centar za usmenu istoriju. Rođen 1920. godine, mladi Bogdan je bio simpatizer komunista i imao je sporadične kontakte sa članovima komunističke partije tokom ratnih godina. Aktivirao se odmah po ulasku Sovjeta i 1995. se pred mikrofonom prisećao kako je učestvovao u ponovnom osnivanju partijskih novina:

„Kako je <Skanteja> počela? Petorica iz stranke su imali zadatak da pokrenu prvi broj. Matej Sokor je bio na čelu petorice: tu su bili Pavel Kirtoaka, inženjer Solomon, Radu Manesku i Josif Ardelean, koji će kasnije raditi u cenzuri. Tako je počelo sa ovih pet, sa inženjerom Solomonom koji je imao administrativne dužnosti. Tada mi je u glavi bilo da sam želeo da se bavim novinarstvom, nisam znao kako da počnem. Čuvši da će Radu Manesku da izdaje novine, predstavio sam se i pitao da li mogu i ja da se pridružim, da želim da se bavim novinarstvom. Kao rezultat toga, pozvan sam da sednem i radim volonterski. Bio je to takozvani romantični period, vodili smo se idealima! Mogu vam reći da sam bio lektor. Moj kolega je bio Mirel Iliešiu, reditelj. Dakle, kročio sam tamo od prvog izdanja < Skanteje>.”

Na stranicama lista idealistički komunistički intelektualci, stariji ili noviji oportunisti, izražavali su se ekstremnim nasiljem protiv demokratije. Jedan od njih, Silviu Brukan, koji je preživeo čitavu istoriju režima i posle 1989. godine imao javnu karijeru, bio je među najaktivnijima. Radu Bogdan je podsetio na budnu aktivnost novinara tih godina, posebno onih iz „Skanteje” na čelu sa sociologom Mironom Konstantineskuom:

„Matej Sokor je samo jedan dan bio na čelu <Skanteje>. Nakon toga, Matej Sokor je premešten na Radio i postaje generalni direktor. Nekoliko dana nakon prvih brojeva <Skanteje>, došao je Miron Konstantinesku, koji je tek izašao iz zatvora. Često smo radili noćni posao u <Skanteja>. Spavao sam sa njim prvih dana na istom dušeku, na podu, tamo nije bilo kreveta. Prva redakcija lista <Skanteja> radila je u zgradi nekadašnjih novina <Kurentul> Pamfila Šeikarua. U tom periodu bio sam i telohranitelj Mirona Konstantineskua. Ali onako, kao ona strašila po polju, jer nismo naoružani šetali. Ali on je svaki dan išao u Generalnu konfederaciju rada i nije želeo da izgleda kao da sam šeta ulicom, pa me je uvek vodio sa sobom. Izgledao sam tako, dosta snažno, bio sam visok. Nije bilo nikakvog napada. Ali nekoliko meseci sam bio kao neka njegova senka.“

U narednih 40 godina, „Skanteja“ je bila ono što su bile i ostale publikacije ovog tipa, obična propagandna kancelarija koja je skrivala materijalne nestašice i brutalna kršenja prava sa kojima su se Rumuni suočavali. Tokom godina u novinama su objavljivana značajna imena rumunske nauke i kulture, a spisak saradnika je dugačak. Za potomstvo, slučaj „Skanteje” je primer kako štampa ne bi trebalo da izgleda.