Komunistička partija Rumunije i agrarna reforma
Prema marksističko-lenjinističkim tezama o sredstvima za proizvodnju, imovina je morala biti zajednička, svih onih koji su je koristili i proizvodili višak vrednosti.
Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 14.10.2024, 17:37
Prema marksističko-lenjinističkim tezama o sredstvima za proizvodnju, imovina je morala biti zajednička, svih onih koji su je koristili i proizvodili višak vrednosti. Privatna svojina je demonizovana i smatrana izvorom svakog zla i „eksploatacije čoveka od stran e čoveka“, kako je to zvanična propaganda govorila. A na selu, gde je zemlja bila glavno sredstvo proizvodnje, morala je da se likvidira privatna svojina. To je bio slučaj u Sovjetskom Savezu posle 1918. i u svim zemljama koje je vojno okupirao posle 1945. godine, iako je Nova ekonomska politika koju je Lenjin inaugurisao 1921. godine dozvoljavala neki oblik privatnog vlasništva u poljoprivredi. Posle Lenjinove smrti 1924. godine, privatna imovina u poljoprivredi je ukinuta, a bivši vlasnici srednje klase, tzv. kulaci, smatrani su klasnim neprijateljima i deportovani u logore sistema Gulaga.
Likvidacija privatne svojine u poljoprivredi, eufemistički nazvana „agrarna reforma“, počela je u Rumuniji 6. marta 1945. godine, nakon postavljanja komunističke vlasti koju je predvodio Petru Groza. Već u januaru 1945. Nacionalni demokratski front, savez političkih frakcija predvođenih Komunističkom partijom Rumunije, podsticao je seljake da nasilno zauzmu površine obradive zemlje veće od 50 hektara. Jedan od prvih zakona koji je promovisala vlada Groze bio je Zakon br. 187 od 23. marta 1945. godine za sprovođenje agrarne reforme. Namera je bila da bezemljaški seljaci prisvoje eksproprijacijom bez naknade neke posede veće od 50 hektara. Uz oranice, vlasnicima je oduzeta i poljoprivredna mehanizacija. Mera je bila deo arsenala komunističke propagande koja je najavljivala likvidaciju eksploatacije seljaštva i trebalo je da se intenzivno koristi na izborima 19. novembra 1946. godine.
U praksi, međutim, ukidanje privatne svojine značilo je početak čitavog niza grubih kršenja ljudskih prava i brutalnosti sve do ubistava. To je značilo podsticanje tenzija između seljačkih klasa i pribegavanje terorisanju stanovništva od strane naoružanih bandi Komunističke partije protiv onih koji su odbijali da se odreknu svoje imovine. Klimu nasilja i nestabilnosti koju je stvorila vlada kasnije su prepoznali čak i komunistički aktivisti kao što je Jon Pajku.
- godine, u snimku iz arhive Rumunskog radiodifuznog centra za usmenu istoriju, Pajku se prisetio kako se u okrugu Mehedinci, na jugozapadu Rumunije, odvijala takozvana agrarna reforma, u kojoj je on lično učestvovao.
„Na agrarnoj reformi morali smo da uložimo ozbiljne napore, jer smo imali dovoljno muka sa bivšim zemljoposednicima koji su se protivili podeli zemlje sa oružjem u ruci. Imali smo slučajeve, Istratesku iz Bakleša, Bumbaru iz Malovaca, Jonika Jonesku, koji je čak pucao u Rusa kada su sovjetske armije dolazile. Ovi su primili svoje prema zasluzi. Protiv takvih veleposedničkih elemenata slali smo drugove, grupe radnika, koji su uspeli da mobilišu narod jer su seljaci bili uplašeni. Želim da pokažem da bez podrške radničke klase koju predvodi Rumunska komunistička partija, seljaštvo ne bi moglo da pobedi tiraniju zemljoposednika, njihovo protivljenje agrarnoj reformi. Želim da istaknem da je radnička klasa koju je predvodila Rumunska komunistička partija i koja je imala za saveznika siromašno seljaštvo uspela da pobedi otpor zemljoposednika“.
Vladavina Komunističke partije počela je populističkom merom bez presedana. Zemlja je bila od velike vrednosti na selu i smatralo se da se njena preraspodela dopada onima koji je nisu posedovali. Ali komunistička teorija nije bila daleko od toga da ohrabruje ili pomaže formiranje privatne svojine, naprotiv. Tudor Konstantin, aktivan u sindikalnom pokretu od 1947. godine, intervjuisan 2003. od strane Centra za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije, ispričao je kakva je bila agrarna reforma komunističke partije, kroz koju je postao vlasnik poljoprivrednog zemljišta u blizini Oltenice, grada koji se nalazi 60 kilometara jugoistočno od Bukurešta.
„Data mi je i zemlja ’45. Dat mi je plac za učešće u ratu i posle toga, kada je svima oduzeta zemlja, rekli su da nisam iz sela i uzeli su moju zemlju kao što je zemlja uzeta od svih ostalih. Pojavila se organizacija koja se zvala front Orača, bilo je dvojica-trojica komunista. Kakvi komunisti, bili su prosti seljaci! Koji komunisti, šta su oni znali o Komunističkom manifestu? Išli su da podele imanje bojara. I otišli su tamo, njih 30-40, sa kolcima. A oni su to obeležili i rekli <vidi, ovo je tvoja zemlja, ovo je tvoja zemlja>! I počeli su da rade tu zemlju do kolektivizacije“.
Agrarna reforma Komunističke partije iz 1945. godine trajala je do 1949. U stvari, ni na trenutak nije postojala namera da se napravi prava reforma. Nakon što je kralj Mihaj I bio primoran da abdicira 30. decembra 1947. i proteran, Rumunska komunistička partija je ostala apsolutni gospodar Rumunije i pripremila je pravu reformu: primoravajući sve vlasnike obradive zemlje da se odreknu svoje imovine i formiraju kolektivna domaćinstva, u velikom procesu „socijalističkog preobražaja poljoprivrede“.
