Odjeci destalinizacije u Rumuniji
1956., 3 godine posle smrti Josifa Visarionoviča Staljina, novi sovjetski lider Nikita Hruščov osudio je ekscese njegove politike i zahtevao novu politiku. Govor Hruščova, poznat kao Izveštaj XX. Kongresa Komunističke partije Sovjetskog saveza koji je ostao tajni, smatrao se početkom destalinizacije. Hruščov je kritikovao politike na čiju osnovu su izvršeni užasni zločini, medju se čijim žrtvama nalazili i članovi partije, lojalni Staljinu. Medjutim, u izveštaju Hruščova obelodanjeni su samo zločini Staljina protiv partijskih i državnih aktivista, ne i masovni zločini staljinizma. Izveštaj Hruščova je naišao na različite stavove zemalja socijalističkog logora. Dok su neke polako počele da primene politiku malih reformi, druge su nastavile tvrdu liniju socijalizma bez liberalizacije puta kojim su krenule posle 1945. godine. Oni koji su osporavali destaljinizaciju koju je počeo Hruščov koristili su antikomunističku pobunu izbijenu u Madjarskoj u jesen 1956. da bi pokazali efekte relaksacije politike socijalizma. U Rumuniji, odjeci Hruščovog govora bili su kontradiktorni: staljinistički lider George Georgiu Dež je ostao pri svom stavu na uštrb Mironu Konstantineskuu i Josifu Kišinevskom koji su ga osporavali.
Steliu Lambru, 12.02.2018, 16:44
1956., 3 godine posle smrti Josifa Visarionoviča Staljina, novi sovjetski lider Nikita Hruščov osudio je ekscese njegove politike i zahtevao novu politiku. Govor Hruščova, poznat kao Izveštaj XX. Kongresa Komunističke partije Sovjetskog saveza koji je ostao tajni, smatrao se početkom destalinizacije. Hruščov je kritikovao politike na čiju osnovu su izvršeni užasni zločini, medju se čijim žrtvama nalazili i članovi partije, lojalni Staljinu. Medjutim, u izveštaju Hruščova obelodanjeni su samo zločini Staljina protiv partijskih i državnih aktivista, ne i masovni zločini staljinizma. Izveštaj Hruščova je naišao na različite stavove zemalja socijalističkog logora. Dok su neke polako počele da primene politiku malih reformi, druge su nastavile tvrdu liniju socijalizma bez liberalizacije puta kojim su krenule posle 1945. godine. Oni koji su osporavali destaljinizaciju koju je počeo Hruščov koristili su antikomunističku pobunu izbijenu u Madjarskoj u jesen 1956. da bi pokazali efekte relaksacije politike socijalizma. U Rumuniji, odjeci Hruščovog govora bili su kontradiktorni: staljinistički lider George Georgiu Dež je ostao pri svom stavu na uštrb Mironu Konstantineskuu i Josifu Kišinevskom koji su ga osporavali.
Centar za usmenu istoriju u okviru Rumunske radiodifuzije je 2002. godine snimao svedočenje Štefana Barlea, koji je 1957. bio mladi aktivista, odgovoran za pitanja omladine i prisustvovao je sednici na kojoj su analizirani stavovi Mirona Konstantineskua i Josifa Kišinevskog koji su osporavali Georgea Georgiua Deža. Prema rečima Barle, sednice Politbiroa imale su striktno unutrašnji karakter a na njima su prisustvovali samo članovi Biroa: Drugom sednicom, na kojoj sam bio prisutan, ali nije bio Georgiu-Dež, predsedavao je Nikolaje Čaušesku. Bilo je još tri- četiri značajna člana i predstavljena je cela situacija i objašnjeno zašto su donesene ove mere. Nisu bili prisutni ni Konstantinesku i Kišinevski, koji su osporavili Georgiua Deža. Čaušesku je predstavio situaciju, a drugi su dodali elemente. Prethodno se u Moskvi vodio razgovor po modelu kulta ličnosti Staljina, kojeg je demaskirao Hruščov, a kojem su prisustvovali Georgiu-Dež, Miron Konstantinesku i Josif Kišinevski. Tada, kao i na XX. Kongresu Komunističke partije Sovjetskog saveza, detaljno su predstavljene sve stvari i pitanje kulta ličnosti. Konstantinesku i Kišinevski su bili mišljenja da problemi vezani za kult ličnosti postojali su i u Rumuniji. Prema tadašnjim pravilima, posle bilo koje posete inostranstvu, moralo se predstaviti detaljnu informativnu notu Politbirou i zavisno od slučaja Centralnom Komitetu. Konstantinesku i Kišinevski su počeli da tvrde da i Georgiu Dež je počeo da gradi kult ličnosti, da i u našoj zemlji su postojali ovi trendovi.»
Borba za moć je bila žestoka na vrhu partije, ali nije više vodjena u terminima fizičke likvidacije, kako se desilo za vreme Staljina. Cena koju su za to platili intelektualac Miron Konstantinesku i njegov drugar Josif Kišinevski su bile oštre osude i isključenje. Pred mikrofonom je ponovo Štefan Barlea: Miron Konstantinesku i Josif Kišinevski su želeli da privuku pristalice iz Politbiroa. Jedan je posetio Konstantina Parvuleskua, drugi Aleksandra Mogioroša. Naravno, da nisu ništa uspeli i o tome se razgovaralo u Politbirou. Činilo se da na neki način Georgiu Dež je bio ili biće stavljen pred gotovu činjenicu. Parvulescu kao i Mogioroš odbacili su ove tvrdnje i u Politbirou i kao takvo i dejstvovali, te onda su Miron Konstantinesku i Josif Kišinevski ostali izolovani. Mladi Čaušesku saopštio nam je da je odlučeno da Konstantinesku i Kišinevski predstavljaju na plenarnoj sednici Politbiroa način na koji su sve zamislili, sa svim zaključcima. Drugim rečima, bila je neka vrsta demaskiranja na sednici Centralnog Komiteta, a učesnici su odlučili da ih isključe iz Centralnog Komiteta, sa svih funkcija. Miron Konstantinesku je bio bliski saradnik Georgiua Deža i imao značajne funkcije u partiji, u sovjetskoj grupi koja je došla u Rumuniju. U stvari, bila je borba za moć u kojoj su duž vremena Miron Konstantinesku i Josif Kišinevski pokušali da dokažu da su realni lideri. Ali je veština Georgiua Deža bila veća.
Odjeci destalinizacije bili su slabi u Rumuniji, a položaj lidera Georgea Georgiu-Deža ostao je netkanut. Najznačajniji efekat destalinizacije je bio odlazak sovjetskih trupi 1958. godine, što nije imalo, medjutim, kapitalan značaj za naknadnu evoluciju Rumunije.
