Oporavak Rumunije posle rata
Steliu Lambru, 11.06.2018, 15:46
Čovečanstvo se teško oporavlja posle jednog rata. Sem materijalne štete ljudi treba da se izlčeće posle traume gutika bliskih osoba za što je potrebno duže vreme. Nasreću mobilizacija za odstranjenje posledica rata i pritisak novih generacija ćini da se prevaziđu sve poteškoće. Traume rata se još teže mogu odstraniti kada jedno društvo koje pokušava da se izleći nije postavljeno na pravednim osnovama. Komunistički režim koji je preuzeo vlast uz pomoč Crvene armije u svim zemljama Srednje i Istočne Evrope je želeo da obnovi društva koje je okupirao nasiljem, ugušenjem svih koji su imali druge stavove. Tako se dogodilo i u Rumuniju koja se obnovila teže od drugih država koje nisu bile pod sovjetskom okupacijom, jako su posledice rata bile manje. Sredinom 40 godina kada su ljudi pokušavali da obnove svoje živote, nova komunistička vlada je bila prevaziđena poteškoćama posleratne obnove. Zbog nemogućnosti ljudi bez političkog iskustva koji su stavljeni na funkcijama prema drugim kriterijumima od onog profesionalnog iskustva, obnova je mnogo teže išla. Glavni problemi su bili sa prehrambenim proizvodima, grejanjem stanovništva i kretanje u gradovima. Štefan Barlea je bio mladić kao i svaki drugi, učenik gimnazije 1940 godine. Kasnije je uspeo da stigne do visokih položaja u partijskoj hierarhiji. U jednom intervju od 2002 godine za Centar usmene istorije rumunske radiodifuzije on se setio poteškoća sa kojima su se suočili bukureštanci, kao i stanovnici drugih velikih gradova zemlje. Štefan Barlea:
,, 46 godine pojavili su se problemi sa snabdevanjem, koji su postojali i 45 godine. Bilo je problema sa prevozom, sa snabdevanjem sa svakodnevnim životom, gorivom. 46 godine počela je da krene ekonomska delatnost, tako kako je tada bila kapitalistička, privatna. Ona je potpomognuta svim sredstvima, počelo je da se okupiraju radna mesta, svi koji su pobegli u toku rata vratili su se kućama, škole su funkcionisale tako da je teško bilo samo sa prevozom. Nemože se ni zamisliti, i da objasnim u samo nekoliko reči, onaj koji nije tada živeo nezna šta znaće posledice rata.”
Javni prevoz u Bukureštu je bio u jadnom stanju. Uslovi putovanja se teško mogu zamisliti i često su se događale prave tragedije. Štefan Barlea:
,, Tramvaji su išli sa ljudima na stepenicama i na krovu. 45 godine mnogi žitelji Bukurešta su bili u izbeglištvu i zatim su se vratili. Dok su pronašli svoje mesto, dok su se stabilizovali došla je i zima. 45 godine čekao se tramvaj ne 5-10 minuta već pola sata. Bio je mali broj tramvaja. Mi smo živeli u četvrti Genčea a u gimnaziji sam bio u Lazaru u centar grada, jer mnogi učenici smo išli ka centru. Trebalo je da ustanem sat-dva ranije da bih stigao do tramvaja. I pošto je tramvaj prošao ispred naše ulice i za stanicu dve se vratio mi smo išli tramvajom u suprotnom smeru . Išao je do kraja i dok je stigao ispred moje kuće već je bio pun. Ljudi su stajali gde su mnogli u tramvajima. Dogodile su se mnogobrojne nesreće zbog toga, neki su pali, to je bila svakodnevnica. To je bio glavni problem dana kako da stigneš do škole ili radnog mesta. Leti da nekažem išli smo pešice od kuće do škole u centar grada, i tako smo se i vratili. “
Snabdevanje hranom je bilo teško rešivo pitanje. Vlada i lokalne vlasti pronašle su rešenje racija, koje je bilo nezadovoljavajuće. Štefan Barlea:
,,Što se tiće snabdevanja hlebom i mesom ono je bilo veoma teško. Sve je bilo na raciji, a problem je bio što ni tako nije bilo dovloljno mesa. Hleb je bio, ali ne na zadovoljavajućem nivou tako da su bili ogromni redovi. Ljudi su se budili u 2-3 ujutro da bi kupili meso. Najviše sam patio i to je bio trenutak kada se nisam razumeo sa Čaušeskom najime je uveo te kartice i norme za snabdevanje, jer to nije bilo potrebno. To je bilo nešto što je vratilo Rumuniju unazad, dakle u zrelosti sam osetio isto što sam osetio i u detinjstvu. Čaušesku je napravio veliku glupost jer je rekao da imamo velike spoljne dugove. Dugovi nisu bili tako veliki, imali smo 12-13 miliardi dolara, dakle znatno manje od dugova poljaka, mađara i drugih. “
Materijalna obnova Rumunije posle Drugog svetskog rata je bio kamen spoticanja kojeg je rumunsko društvo teško prebrodio. U uslovima postojanja demokratskog režima, bež pritiska komunističke ideologije, obnova bi bila znatno lakša.
