Režim Nikolaja Čaušeska i krvava revolucija(15.12.2014)

Među komunističkim zemljama Evrope u kojima su se dogodile promene 1989 godine, u Rumuniju to se dogodilo krvoprolićem. Obrazloženje je bilo da je režim Nikolaja Čaušeska bio najspremniji da pribegne nasilju protiv svog naroda ako stanje to zahteva. Prvi pokazatelj je bio brutalno ugušenje demonstracije radnika iz Brašova u novembru 1987 godine. Nažalost te pretpostavke su se potvrdile u decembru 1989 godine. Pitali smo istoričara Joana Skurtua, bivšeg direktora Instituta rumunske revolucije, ako se moglo izbeći krvoproliće u decembru 1989 godine imajući u vidu prirodu režima Čaušesku. Prvi elemenat je odnos prema marksističko-lenjinističkoj ideologiji. Joan Skurtu:

Steliu Lambru, 13.12.2014, 16:37

Među komunističkim zemljama Evrope u kojima su se dogodile promene 1989 godine, u Rumuniju to se dogodilo krvoprolićem. Obrazloženje je bilo da je režim Nikolaja Čaušeska bio najspremniji da pribegne nasilju protiv svog naroda ako stanje to zahteva. Prvi pokazatelj je bio brutalno ugušenje demonstracije radnika iz Brašova u novembru 1987 godine. Nažalost te pretpostavke su se potvrdile u decembru 1989 godine. Pitali smo istoričara Joana Skurtua, bivšeg direktora Instituta rumunske revolucije, ako se moglo izbeći krvoproliće u decembru 1989 godine imajući u vidu prirodu režima Čaušesku. Prvi elemenat je odnos prema marksističko-lenjinističkoj ideologiji. Joan Skurtu:

,, Teoretski moglo je da se izbegne. Ako je da sudimo šta je razlikovalo Nikolaja Čaušeska od ostalih lidera evropskih socialističkih država, možemo reći da je faktički bio jedini koji nije prihvatio ideje Gorbačova o glasnosti i perestrojki smatrajući da ovim formulama Gorbačov podriva socilaizam i na ovaj način doprinosi njegovog nestanku. Kao posledica toga, Čaušesku je postao posle 1987 godine jedan od najrigidnih političkih lidera u zoni srednje i jugo-istočne Evrope, bio je pristalica Marksa, Engelsa i Lenjina neprihvatajući da u međuvreemnu društva su napredovala i da su bila potrebna druga sredstva za gradnju kao što je on voleo da kaže socializma i komunizma. “<
><
>

Druga karakteristika režima Nikolaje Čaušeska o kojoj govori Joan Skurtu je opsesija prema potpunoj samostalnosti Rumunije. Joan Skurtu:

,, Drugi aspekat je taj da je bio jedini koji je tražio da zemlja isplati sve spoljne dugove tvrdeći da na ovaj način zemlja postaje potpuno samostalna, ne samo ekonomski, već o politički. To se odrazilo masovnim izvozom robe, počev od industrijskih proizvoda i sve do prehrambenih proizvoda, stvarajući na ovaj način veliku krizu prehrambenih proizvoda što je imalo za posledicu uvođenje kota i bonova za hranu što je odavno nestalo iz rumunskog društva. “<
><
>

Nikolaje Čaušesku, talac marksističkih ekonomskih ideja primenio je katastrofalnu politiku ćije su posledice najviše osetili građani. Joan Skurtu:

,, 3 elemenat je bio taj da razvijajući snažno petrohemijsku industriju koja troši mnogo energije, Čaušesku je odlučio da štedi na građanima, tako da je zatvorio izvore centralnog grejanja, struju i stavio je ljude u opasnim situacijama. Od toga je došlo opšte stanje nezadovoljstva koje je povečano nakon što je u aprilu 1989 godine saopštio da je Rumunija isplatila sve spoljne dugove. Tada Čaušesku je želeo da on pozajmi druge i da ima beneficije od kamata. Drugim rečima Rumunija je bila u gorem stanju od ostalih socialističkih država i to je donelo veliko nezadovoljstvo. To je uticalo na ćinjenicu da u decembru 1989 godine više miliona ljudi je izašlo na ulice tražeći svrgavanje s vlasti Nikolaja Čaušeska.<
><
>

Pitali smo Joana Skurtua zašto Rumunska Komunistička Partija nije imala svog reformatora sposobnog da smeni Čaušeska i da osigura mirnu promenu režima. Ponovo Joan Skurtu:

,, Čaušesku je dejstovao dosta mudro, i uspeo je da odstrani u relativno kratkom roku, negde oko 6-7 godina potencijalne suparnike na rukovodstvo partije i države. Promovisao je u zamenu ljude koji su mu bili odani, ali koji nisu imali samopoštovanje. Pročitao sam na primer memoare Dumitrua Popeskua, člana Ivršnog političkog komiteta iz Centralnog komiteta Rumunske Komunističke Partije koji beleži da na sednicama je govorio samo Nikolaje Čaušesku, svi su ostali čutali, da je on posle tih sednica imao glavobolje i da je morao ići pešice do četvrti Primaveri gde je stanovao da bi se oporavio. Naravno, uopšte nije postavio pitanje da njegovim položajem je imao i odgovornost prema građanima. Prema mom mišeljenju ako je Čaušesku stigao do tamo da sam govori, a ostali samo da beleže šta on prića, zasluga pripada i onima koji su prihvatili to ćinjenićno stanje i koji su se postavili u tom ponižavajućem položaju. Najvažniji trenutak je bio taj kada Čaušesku ljut zbog ćinjenice da nisu primenjene represivne mere protiv učestnika protesta u Temišvaru je rekao: ja nemogu da radim sa ovim Izvršnim političkim komitetom, izaberite drugog generalnog sekretara. Svi su tada skočili i rekli: ne ostavite nas, molimo Vas, mi smo vam odani, ostajemo uz Vas i samo Vas žellimo na čelu. Dakle ni u poslednjim trenutcima nijedan nije imao hrabrosti da kaže: upoznati smo sa vašom odlukom o ostavci, mi ćemo formirati kolektivno rukovodstvo i saopštićemo pobunjenom narodu da je Nikolaje Čaušesku podneo ostavku. Možda bi evolucije bile drugačije ne bi se došlo do krvoprolića koji je usledio. Oportunizam ovih ljudi je odigrao važnu ulogu u tim dramatićnim događajma. “<
><
>

Tiranski režim Nikolaja Čaušeska na kraju je stigao tamo gde mu je pravo mesto. Nažalost da bi se došlo do tog rezultata trebalo je da plate svojim životima 1204 rumuna.