Rumunska revolucija za mlade
Mesec decembar je mesec u kome od 1989. godine Rumuni obeležavaju trenutak pada komunističkog režima, onog koji im je skoro pola veka ukidao prava, slobode, pa čak i suštinu ljudskih bića.
Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 30.12.2024, 15:50
Mesec decembar je mesec u kome od 1989. godine Rumuni obeležavaju trenutak pada komunističkog režima, onog koji im je skoro pola veka ukidao prava, slobode, pa čak i suštinu ljudskih bića. Sećaju se decembra 1989. jer je povratak u normalnost izvršen kroz krvoproliće, a komunistički režim je napustio istoriju jednako nasilno kao što je i ušao u nju.
Emocionalni javni naboj se smanjuje, a vremenska distanca doprinosi sve hladnijoj referenci na ono što je bilo pre 35 godina. Nove generacije Rumuna na decembar 1989. gledaju sa radoznalošću onih koji nisu preživeli istorijsko vreme, sa odvojenošću onih koje efekti nisu direktno dotakli. Zabrinjavajuće je da mnogi mladi danas nemaju pojma šta je značio politički režim koji su mladi iz 1989. godine bacili na smetlište istorije. Još više zabrinjava činjenica da mnogi mladi ljudi ne vide nikakav problem u tome da žive ono što su preživeli njihovi dede i bake i roditelji. Ali mladi od pre 35 godina žele današnjim generacijama da kažu kakav je bio značaj onoga što su uradili. Istoričarka i književnica Alina Pavelesku, iz generacije koja je napravila revoluciju 1989. godine, napisala je „Revolucija 1989. ispričana onima koji je nisu živeli“. Pitali smo je da li postoji poruka iz 1989. za potomstvo i da li je njena generacija uspela da je sastavi.
„Očigledno je trebalo to da uradimo, da pronađemo sebe i smisao za ono što nam se desilo u poslednjih 35 godina. Do sada nam to nije pošlo za rukom, a ostaje nam da se nadamo da ćemo od sada biti mudriji. Mogla bih da vam dam samo svoje lično svedočenje, o osobi koja je osećala da još uvek ima veliki emotivni naboj prema ovoj temi, sa 35 godina. Kada kažem da ovaj emotivni naboj koji imamo i osećamo svi mi koji smo neposredno bili svedoci Revolucije 1989. godine, kažem da je to ono što nas sprečava da stvari sagledamo jasno. Ali barem možemo iskreno da ispričamo svoje priče na način da ljudi mlađi od nas shvate kako im je revolucija 1989. promenila živote, a ja kažem promenila na bolje, i da pronađu smisao za nas, ako mi to već ne možemo uraditi.“
Alina Pavelesku je smatrala da ima šta da kaže o 1989. godini današnjoj generaciji i onima koji dolaze. A način na koji se obraća kroz knjigu smatrala je najprikladnijim.
„Pre svega sam krenula da stimulišem kritičko mišljenje mladih. Shvatam da se bave različitim pričama i različitim verzijama i da se verovatno pitaju gde je istina između svih ovih verzija? I onda, prvo što sam uradila je da im iznesem sve teorije i hipoteze koje sam identifikovala u govorima o revoluciji, sa njihovim argumentima za i protiv. Ali, priznajem, da u epilogu ove knjige nisam mogla da se uzdržim da im konkretno ne kažem da je Revolucija 1989. zaista bila revolucija jer je radikalno promenila živote svih nas. Dugujemo joj slobodu poslednjih 35 godina, iako nismo baš znali šta da radimo sa ovom slobodom i sve vreme smo imali osećaj da ju nam je neko ukrao ispod nosa. Ali i pored toga, to što je imamo, što je još nismo izgubili, to je nešto što dugujemo Revoluciji 1989. i ljudima koji su se tada žrtvovali, koji su stali ispred pušaka na ulici, koji su umrli“.
Umećem pisca i veštinom istoričara, Alina Pavelesku je pisala o 1989. godini, suočavajući se sa suprotstavljenim shvatanjima i kombinujući profesionalne zahteve, lična sećanja i vrednosne sudove.
„Istoričar treba da ponudi koherentnu i istinitu priču ili što je moguće bližu istini, što bliže preseku istine nekih događaja. On ne mora nužno da drži lekcije, ili ne mora nužno da drži lekcije mimo ličnog primera koji svi imamo pravo da koristimo. Ali bojim se da su u Istočnoj Evropi i u Rumuniji, gde je istorija prečesto teren političkih borbi, gde su identiteti i način na koji definišemo svoje identitete uvek predmet političkih nadmetanja, istoričara, ma koliko oni trebalo da budu u kuli od slonovače, oni nikada neće moći da ostanu izolovani. I onda, ako je ovo kontekst u kome živimo, mislim da je najpoštenije da pretpostavimo ovaj kontekst i da pokušamo da uradimo stvari što bolje iz naše perspektive i iz perspektive konteksta u kom živimo. Mislim da ne bi trebalo da se zaključavamo u kulu od slonovače, ili ne mislim da je kula od slonovače realna opcija. Istovremeno, ne treba da dozvolimo drugima da naš predmet proučavanja, odnosno istoriju, pretvore u samo polje oko kojeg će se političari boriti“.
Godina 1989. ostaće, bez obzira koliko vremena prođe i bez obzira na percepcije, godina milosti. Ona je, hteli mi to ili ne, razgraničenje između onoga što je odvratno i onoga što je dobro na ovom svetu.
