Stranice rumunske istorije – Arbitraža u Beču (08.09.2014.)

U četvrtoj deceniji XX. Veka, Rumunija je promovisala spoljnu politiku koja joj je garantovala integritet granica. Od 1938. Nemačka se ističe kao snaga koja učestvuje u svim igrama u Evropi, dok Francuska i Velika Britanija vode odbrambenu politiku. Tako se Rumunija približava Nemačkoj, jedina koja može da joj garantuje granice. Do približavanja je došlo prilično kasno, posle kapitulacije Francuske u leto 1940. Mađarska i Bugarska, saveznice Nemačke koje su imale teritorijalne pretenzije prema Rumuniji, iskoristile su povoljan položaj koje su imale i ostvarile su svoje pretenzije.

Steliu Lambru, 08.09.2014, 18:55

U četvrtoj deceniji XX. Veka, Rumunija je promovisala spoljnu politiku koja joj je garantovala integritet granica. Od 1938. Nemačka se ističe kao snaga koja učestvuje u svim igrama u Evropi, dok Francuska i Velika Britanija vode odbrambenu politiku. Tako se Rumunija približava Nemačkoj, jedina koja može da joj garantuje granice. Do približavanja je došlo prilično kasno, posle kapitulacije Francuske u leto 1940. Mađarska i Bugarska, saveznice Nemačke koje su imale teritorijalne pretenzije prema Rumuniji, iskoristile su povoljan položaj koje su imale i ostvarile su svoje pretenzije.

Georghe Barbul je učestvovao u pregovorima nakon kojih je Rumunija bila obavezna da u leto 1940, ustupi Severnu Transilvaniju Mađarskoj. U intervjuu za Centar za oralnu istoriju, pri Rumunskoj radiodifuziji, iz 1995, on je govorio o uslovima približavanja Rumunije Nemačkoj: ,,Postoji Hitlerovo pismo datirano sa 15. julom 1940. koje je odgovor na jedno Karolovo pismo, u kome je navedena spremnost Rumunije da bude prijatelj Nemačke. Zatim on govori o teritorijalnim problemima rekavši da je Rumunija, u trenutku kada je njen položaj bio dobar, aneksirala teritorije od njenih suseda. Sada, kada Rumunija nije imala više takav položaj, bilo je normalno za Hitlera da pregovara jedan dogovor između Rumunije i Mađarske, sa jedne strane i Rumunije i Bugarske, sa druge strane. Besarbiju smo već izgubili. I Hitler je rekao da ako se to ne ostvaruje, i ako se ne postigne dogovor, Nemačka neće više biti zainteresovana za ono što se dešava na jugoistoku Evrope, s obzirom da je dovoljno jaka i da joj nije potrebna čak ni naša nafta. Bila je to neka vrsta ultimatuma. To jest, kazao je Hitler, moraćete da se snađete u slučaju da nećete da pregovarate sa vašim susedima. Prvo je bila Rusija , a zatim i Mađarska i Bugarska. Bila je veoma teška situacija.

U ovoj situaciji Rumunija je izrazila svoju spremnost da počne pregovore sa Mađarskom i Bugarskom. 16. avgusta 1940. započeli su u Turn-Severinu rumunsko-mađarski pregovori. Mađarska delegacija je zatražila rumunskoj delegaciji koju je predvodio Valer Pop, teritoriju površine 69.000 kvadratnih kilometara na kojoj je bilo nastanjeno 3.900.000 stanovnika. Sekretar rumunske delegacije, George Barbul o atmosferi koja je preovladala tokom pregovora kaže: ,, Mi smo bili na brodu koji je pristao u luci Turn-Severin i išli smo ili u sedištu prefekture, ili u sedištu opštine gde su vođeni pregovori sa Mađarima. Na čelu mađarske delegacije bio je grof Hory. Pregovori su trajali 3 ili 4 dana. Svakog dana se desilo isto. Mađari su postavili pitanje: koje teritorije ste spremni da nam date? Na ovo pitanje Valer Pop, šef rumunske delegacije je uvek odgovorio: ne postoji nikakvo teritorijalno pitanje između Rumunije i Mađarske, postoji pitanje nacija. Ustupićemo vam onoliko teritorije koliko je potrbno da se realizuje razmena stanovništva između Rumunije i Mađarske. To jest Mađari iz Centra Erdelja, Mađari iz Trgu Mureša i okoline biće preseljeni u delu naše istočne granice, u Krišani, a Rumuni bi bili prebaćeni u mestima iz kojih su iseljeni Mađari. To je bila rumunska teza koju Mađari nisu prihvatili i sledećeg dana su došli sa istim pitanjem: koje teritorije ćete nam ustupiti. I Valer Pop je odgovorio na isti način. Zatim se povukao sa Horyem u susednoj prostoriji. Mi smo bili jedni preko puta drugih i tako smo razgovarali. Ni ovi razgovori nisu vodili do nikakvog rezultata a do kraja pregovori iz Turn Severina su prekinuti bez postizanja bilo kakvog rezultata.

Nezadovoljna zbog neuspelih pregovora, Mađarska je zatražila od Nemačke da interveniše i smiri ovaj sukob. 26. avgusta 1940., ministri inostranih poslova Nemačke i Italije, Ribentrop i Ćano, sazvali su obe strane na medijaciu. Na ovim pregovorima koji su održani u Beču, Rumuniju je predstavio Mihail Manoilesku, ministar inostranih poslova. Pred mikrofonom je George Barbul: ,,Nije bilo pregovora. Manoilesku, koji je bio šef naše delegacije, predstavljena je nova karta Rumunije. Tim povodom Manoilesku je imao napad. Došao je brzo jedan austrijiski lekar koji mu je merio pritisak. Nisu mogli više da urade ništa. Trajalo je nešto dok smo dobili odobrenje iz Bukurešta. U međuvremenu, Nemci su insistirali i tvrdili da opstoji dogor između Rusa i Mađarske, u slučaju da neće uspeti arbitraža u Beću da, sprovode zajedničku vojnu misiju protiv nas. Govorilo se da bi Rusi išli do zapadnog dela Karpata, a Mađari bi ušli u Erdelj. Već 24. avgusta, Nemci su nas obavestili da su na Prutu koncentrisane ruske snage. To je bilo istinito, ali ni dan, danas ne možemo tačno reći da li je to bila ucena ili stvarnost.

Iritirani zbog neprihvatanja rumunske strane da se sporno pitanje reši, Ribentrop i Ćano su pretili Manoileskuu da će novo odbijanje imati loše posledice po Rumuniju. Krunski savet je zasedao u Bukureštu i sa 19. glasova za i 10. protiv glasao je za arbitražu. Sledećg dana u palati Belvedere, četri delegacije su potpisale arbitražni akt kojim je Mađarskoj dodeljena polovina iz severne Transilvanije. Kroz 4. godine, posle žustrijih pregovora, Severna Transilvanija je ponovo pripojena Rumuniji.

U četvrtoj deceniji XX. Veka, Rumunija je promovisala spoljnu politiku koja joj je garantovala integritet granica. Od 1938. Nemačka se ističe kao snaga koja učestvuje u svim igrama u Evropi, dok Francuska i Velika Britanija vode odbrambenu politiku. Tako se Rumunija približava Nemačkoj, jedina koja može da joj garantuje granice. Do približavanja je došlo prilično kasno, posle kapitulacije Francuske u leto 1940. Mađarska i Bugarska, saveznice Nemačke koje su imale teritorijalne pretenzije prema Rumuniji, iskoristile su povoljan položaj koje su imale i ostvarile su svoje pretenzije.

Georghe Barbul je učestvovao u pregovorima nakon kojih je Rumunija bila obavezna da u leto 1940, ustupi Severnu Transilvaniju Mađarskoj. U intervjuu za Centar za oralnu istoriju, pri Rumunskoj radiodifuziji, iz 1995, on je govorio o uslovima približavanja Rumunije Nemačkoj: ,,Postoji Hitlerovo pismo datirano sa 15. julom 1940. koje je odgovor na jedno Karolovo pismo, u kome je navedena spremnost Rumunije da bude prijatelj Nemačke. Zatim on govori o teritorijalnim problemima rekavši da je Rumunija, u trenutku kada je njen položaj bio dobar, aneksirala teritorije od njenih suseda. Sada, kada Rumunija nije imala više takav položaj, bilo je normalno za Hitlera da pregovara jedan dogovor između Rumunije i Mađarske, sa jedne strane i Rumunije i Bugarske, sa druge strane. Besarbiju smo već izgubili. I Hitler je rekao da ako se to ne ostvaruje, i ako se ne postigne dogovor, Nemačka neće više biti zainteresovana za ono što se dešava na jugoistoku Evrope, s obzirom da je dovoljno jaka i da joj nije potrebna čak ni naša nafta. Bila je to neka vrsta ultimatuma. To jest, kazao je Hitler, moraćete da se snađete u slučaju da nećete da pregovarate sa vašim susedima. Prvo je bila Rusija , a zatim i Mađarska i Bugarska. Bila je veoma teška situacija.

U ovoj situaciji Rumunija je izrazila svoju spremnost da počne pregovore sa Mađarskom i Bugarskom. 16. avgusta 1940. započeli su u Turn-Severinu rumunsko-mađarski pregovori. Mađarska delegacija je zatražila rumunskoj delegaciji koju je predvodio Valer Pop, teritoriju površine 69.000 kvadratnih kilometara na kojoj je bilo nastanjeno 3.900.000 stanovnika. Sekretar rumunske delegacije, George Barbul o atmosferi koja je preovladala tokom pregovora kaže: ,, Mi smo bili na brodu koji je pristao u luci Turn-Severin i išli smo ili u sedištu prefekture, ili u sedištu opštine gde su vođeni pregovori sa Mađarima. Na čelu mađarske delegacije bio je grof Hory. Pregovori su trajali 3 ili 4 dana. Svakog dana se desilo isto. Mađari su postavili pitanje: koje teritorije ste spremni da nam date? Na ovo pitanje Valer Pop, šef rumunske delegacije je uvek odgovorio: ne postoji nikakvo teritorijalno pitanje između Rumunije i Mađarske, postoji pitanje nacija. Ustupićemo vam onoliko teritorije koliko je potrbno da se realizuje razmena stanovništva između Rumunije i Mađarske. To jest Mađari iz Centra Erdelja, Mađari iz Trgu Mureša i okoline biće preseljeni u delu naše istočne granice, u Krišani, a Rumuni bi bili prebaćeni u mestima iz kojih su iseljeni Mađari. To je bila rumunska teza koju Mađari nisu prihvatili i sledećeg dana su došli sa istim pitanjem: koje teritorije ćete nam ustupiti. I Valer Pop je odgovorio na isti način. Zatim se povukao sa Horyem u susednoj prostoriji. Mi smo bili jedni preko puta drugih i tako smo razgovarali. Ni ovi razgovori nisu vodili do nikakvog rezultata a do kraja pregovori iz Turn Severina su prekinuti bez postizanja bilo kakvog rezultata.

Nezadovoljna zbog neuspelih pregovora, Mađarska je zatražila od Nemačke da interveniše i smiri ovaj sukob. 26. avgusta 1940., ministri inostranih poslova Nemačke i Italije, Ribentrop i Ćano, sazvali su obe strane na medijaciu. Na ovim pregovorima koji su održani u Beču, Rumuniju je predstavio Mihail Manoilesku, ministar inostranih poslova. Pred mikrofonom je George Barbul: ,,Nije bilo pregovora. Manoilesku, koji je bio šef naše delegacije, predstavljena je nova karta Rumunije. Tim povodom Manoilesku je imao napad. Došao je brzo jedan austrijiski lekar koji mu je merio pritisak. Nisu mogli više da urade ništa. Trajalo je nešto dok smo dobili odobrenje iz Bukurešta. U međuvremenu, Nemci su insistirali i tvrdili da opstoji dogor između Rusa i Mađarske, u slučaju da neće uspeti arbitraža u Beću da, sprovode zajedničku vojnu misiju protiv nas. Govorilo se da bi Rusi išli do zapadnog dela Karpata, a Mađari bi ušli u Erdelj. Već 24. avgusta, Nemci su nas obavestili da su na Prutu koncentrisane ruske snage. To je bilo istinito, ali ni dan, danas ne možemo tačno reći da li je to bila ucena ili stvarnost.

Iritirani zbog neprihvatanja rumunske strane da se sporno pitanje reši, Ribentrop i Ćano su pretili Manoileskuu da će novo odbijanje imati loše posledice po Rumuniju. Krunski savet je zasedao u Bukureštu i sa 19. glasova za i 10. protiv glasao je za arbitražu. Sledećg dana u palati Belvedere, četri delegacije su potpisale arbitražni akt kojim je Mađarskoj dodeljena polovina iz severne Transilvanije. Kroz 4. godine, posle žustrijih pregovora, Severna Transilvanija je ponovo pripojena Rumuniji.