Umetnost u Rumuniji u periodu 1940-1950
U snažno represivnom režimu kao što je totalitarizam, odnosno fašizam i komunizam, umetnost i umetnici se takođe ponašaju onako kako to zahtevaju ideologija i oblici društvenog priznanja. U takvom režimu, stvaralačka nezavisnost je gotovo uništena, a umetnost i umetnici postaju deo propagande. Dakle, poznavanje tipa političkog režima u kome je nastalo umetničko delo pomaže da se bolje razume to delo. Bilo da se radi o slici, skulpturi, predstavi, filmu, spomeniku, arhitektonskom objektu, političko-društvene okolnosti totalitarizma ostavljaju svoj pečat na um autora.
Steliu Lambru, 30.05.2022, 14:57
U snažno represivnom režimu kao što je totalitarizam, odnosno fašizam i komunizam, umetnost i umetnici se takođe ponašaju onako kako to zahtevaju ideologija i oblici društvenog priznanja. U takvom režimu, stvaralačka nezavisnost je gotovo uništena, a umetnost i umetnici postaju deo propagande. Dakle, poznavanje tipa političkog režima u kome je nastalo umetničko delo pomaže da se bolje razume to delo. Bilo da se radi o slici, skulpturi, predstavi, filmu, spomeniku, arhitektonskom objektu, političko-društvene okolnosti totalitarizma ostavljaju svoj pečat na um autora.
Od 1938. godine Rumunija je počela da klizi u totalitarizam. Te godine je uspostavljena autoritativna vlast kralja Karla Drugog, preteča fašizma. Političke partije i partijska štampa su raspuštene, a na njihovom mestu se pojavila samo jedna partija i jedne novine. Stvari su bile iste i od 1940. do 1944. godine, kada je maršal Antonesku bio na čelu države. A nakon 1944-1945. godine, na kraju Drugog svetskog rata, komunistički režim je podigao na najviši nivo ranije kriminalne prakse i kršenja ljudskih prava.
Očekivano, umetnici su svoje kreacije podvrgli strogoći vremena. U godinama fašističkog režima, kult nacije je bio ideologija koja je dominirala umetničkim stvaralaštvom. Nakon 1945. godine, u godinama komunističkog režima, proletarizam je bio ideologija koja je nametala umetničke tokove.
Kritičar i istoričar umetnosti Radu Bogdan rođen je 1920. godine, a preminuo je 2011. godine, u 91. godini života, i u potpunosti je proživeo totalitarni period u istoriji Rumunije. U mladosti je imao simpatije prema komunizmu i radio je u prokomunističkoj štampi. Ali Bogdan nije bio običan poltron, imao je specijalističke studije i reputaciju dobrog profesionalca. Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije ga je intervjuisao 1995. godine i postavljeno mu je pitanje o položaju umetnika tokom komunizma. Bogdan je naveo svoj i primere svojih kolega koji su radili u Institutu za Istoriju Umetnosti: Ako kažemo da je komunistički period bio period bolesnog režima, da li govorimo istinu? Svašta se bolesno dešavalo. Iako se ne može reći da je institut bio sačinjen od nesposobnih ljudi, ali dobrim delom je bio sačinjen od slučajeva. Svako od nas je bio slučaj i pomalo ćaknut. Može se reći da nijedan od nas, uključujući i mene, nije bio potpuno stabilna osoba i svako je imao svoje bube“.
Zajedno s Đorđem Opreskuom, profesorom istorije umetnosti, Bogdan je imenovao Komitet za popis kraljevske imovine, nakon što su komunisti primorali kralja Mihaja Prvog da abdicira 30. decembra 1947. godine i da napusti Rumuniju: Preporučio sam Edgara Papua. Bio je asistent na katedri Tudora Vijanua dok sam ja bio student i znao sam ga još od tada, pa sam ga pozvao da bude deo komiteta. Ja sam bio odgovoran partiji za ovaj Komitet. U komitetu je bio Zambakčan, koji je bio član partije. Bio je i trgovac umetninama Levi, koji nije bio član partije i koji je imao turski pasoš, bio je Opreskuov. Bio je i Nestor, koji je bio legionar, ali i veoma uvažen arheolog i naučnik. Po pitanjima skulptura sporadično je bio prisutan i Jon Žalja. U pomoćnom osoblju je bila supruga Maka Konstantineskua, ona je bila u sekretarijatu komiteta. Bio je i istoričar Emil Konduraki, za pitanja medalja i antikvitete. Ja sam se bavio bibliofilijom, knjigama i dokumentima“.
Režim je primenjivao teze marksističko-lenjinističke ideologije, kojom je želeo da transformiše i umetnički ukus i javnu umetnost prema sovjetskom modelu. U tom smislu je bio modifikovan i rumunski Ateneum: Postojala je u jednom trenutku dispozicija gornjih ešalona partije da freska Ateneuma, koju je naslikao Kostin Petresku, bude prekrivena slikama revolucionarnih heroja ili pozitivnih vladara, kao što je to bio Aleksandru Joana Kuza. Naručili su se radovi onima koji su bili smatrani našim najboljim slikarima: Josifu Iseru, Kamilu Resuu i Štefanu Konstantineskuu. Projekat je brzo napušten jer se ništa nije napravilo. Bila su to platna visine 3 metra sa 1,5 metara. Originalna freska je imala 3 metra visine, ali je imala jedinstvo. Nije imala neku naročitu umetničku vrednost, ali je ipak imala jedinstvo, bila je slika sa smislom. Šta su napravili ovi drugi nije imalo jedinstvo. Jedan portret je bio u jednom stilu, drugi u drugom. Drugi portreti su bili čisto dekorativni, bez slikovne vrednosti, sve je bilo izmešano. Na kraju su odustali od ove akcije“.
Kaže se da se stvara jedinstveni odnos između stvaraoca, umetničkog dela i gledaoca. Nažalost, ovaj odnos je bio građen na patnji, na onoj patnji izazvanoj nedostatkom slobode. Umetnost u totalitarnoj Rumuniji je patila u meri u kojoj ne i narod patio.
