Rumunska industrija od 1965 godine do 1975 godine

Komunistički režim opredelio se za industriju kao glavnu ekonomsku granu. Politika sistematskih investicija bila je moguća samo počev od druge polovine 60’ godina. U svim zemljamama komunističkog bloka, politički režim se opredelio da uloži u industriju u cilju rasta proizvodnje i produktivnosti rada. Rumunija nije bila izuzeće, a zajmovi od međunarodnih finansiskih institucija među koje od MMF-a su usmereni na izgradnju velikih industrijskih metalurških i hemijskih zavoda. Maksim Bergjanu bio je predsednik Državnog komiteta planiranja, koji se bavio ekonomskim planiranjem. 2002 godine Centar usmene istorije Rumunske radiodifuzije snimio je intervju sa Bergjanom o investicijama u razvoj industrije od 1965 godine do 1975 godine:

Steliu Lambru, 21.04.2015, 15:40

Komunistički režim opredelio se za industriju kao glavnu ekonomsku granu. Politika sistematskih investicija bila je moguća samo počev od druge polovine 60’ godina. U svim zemljamama komunističkog bloka, politički režim se opredelio da uloži u industriju u cilju rasta proizvodnje i produktivnosti rada. Rumunija nije bila izuzeće, a zajmovi od međunarodnih finansiskih institucija među koje od MMF-a su usmereni na izgradnju velikih industrijskih metalurških i hemijskih zavoda. Maksim Bergjanu bio je predsednik Državnog komiteta planiranja, koji se bavio ekonomskim planiranjem. 2002 godine Centar usmene istorije Rumunske radiodifuzije snimio je intervju sa Bergjanom o investicijama u razvoj industrije od 1965 godine do 1975 godine:

,, U tom periodu izgrađen je Kombinat za proizvodnju legiranog čelika u Trgovište, otvorena je metalurška platforma u Kalarašju, razvijen je kombinat u Hunedoari, gde su izgrađene 2 nove peći. U Rešici se imalo u vidu da se pokrene proizvodnja želežničke šine. Mi smo nešto proizvodili, ali u malim količima, i sada je trebalo da proizvodimo i u Kalarašju. Ako smo pronašli šine na istoku, kupili smo od istoka, ako smo pronašli na zapadu, kupili smo od zapada, nismo mogli ostati bez šine. Dosta se razvila i proizvodnja žice u Kampja Turzi i to sve vrste od aluminijuma, bakra, kablovi, i za sve vrste profila. To je bio važan izvozni proizvod. Radi se o pravim poslasticama metalurške industrije, koje nije mogao da proizvodi bilo ko. Istovremeno razvili su se kombinati u Ocelul Rošu, Kalanu, Hunedoari i zatim i veliki kombinat iz Galacja koji je trebao da godišnje proizvodi između 6 i do 8 miliona tona čelika.”<
><
>

Politika investicija suočila se sa velikim problemima zbog birokratije i neiskustva. Ideologija i opšti sistem vladanja ozbiljno su onemogućili rast efikasnosti i sprovođenje projekata kraju. Jedan primer je platforma u Galacju. Maksim Bergjanu:

,, Pošto sam bio u Državnom komitetu planiranja shvatio sam da je tamo ogromna rupa i lićno sam uzeo platformu Galaci, okupio sam jednog dana sve ministre koji su imali veze sa kombinatom, počev od energije, metala, mašinogradnje, građevinarstva. Postojao je tamo komandni sistem, sa graditeljem, svi koji su doprineli, proizvođači opreme, materijala i tamo je išao jedan zamenik premijera koji je sa njima razmotrio i utvrdio šta treba da se uradi do sledećeg meseca. Polazeći od toga, utvrdili smo svaki cilj sa rokom kada treba biti gotov. Uzeo sam pored sebe Keša, zamenika Ministra metalurgije, dobrog momka, znao sam ga iz Hunedoare. Ja sam ga imenovao za generalnog direktora u Galacju, a i dalje je ostao i zamenik ministra. Rekao sam mu da odgovara za poštovanje svih tih rokova. On me je svakog jutra u 8 zvao i tako je to potrajalo oko 8 meseci. “<,br>.<
.

Maksim Bergjanu odnosi se u nastavku i na propuste u organizaciji koje su imale ozbiljne posledice na investicije u industriji:

,, Grešili smo i mi, nismo bili najbolji majstori. Dozvolili smo preteranu podelu investicija. Svi su bili željni što više investicija. To je bila opšta bolest, naročito u hemiji, metalurgiji, mašinogradnji, gde je potrošeno preterano. Oko ¾ investicija u razdoblju od 65 do 75 godine su išle na ove grane. Jako smo imali petogodišnji plan podeljen po godinama i mogli su da počinju sa projektima, dokumentacijom, ništa od toga nije urađeno, a novac je potrošen. Kada smo to razumeli povukli smo crtu, dakle radilo se o miliardama koje nisu ništa proizvodile jako smo uvozili opremu koja je stajala i samouništavala se. Dakle bila je velika neefikasnost, naročito u prvom petogodišnjem planu. Za sledeći petogodišnji plan uveli smo pravila, nismo više dozvolili ulaganje u jednoj grani ako nije sve spremno za to. Dakle platili smo samo gotove projekte sa stavljanjem u pogon.”<,br>.<
>

Maksim Bergjanu veruje da su posle prvog petogodišnjeg plana, oni nadležni za razvoj industrije stekli određeno iskustvo:

,, Nemože se reći da je celokupna rumunska industrija bila ispod svetskog nivoa, ne bi kupili francuzi i amerikanci neke proizvode lošeg kvaliteta, mašine sa komandom, da i nekažem o hemijskoj industriji. Metaurgija je bila pri samom vrhu. To je bilo celo ludilo Čaušeska, da je on želeo da imamo proizvodnju koja da se uporedi sa razvijenim državama što se tiće proizvodnje per kapita. Tek negde u periodu od 71 do 75 godine išli smo ka boljoj upotrebi potencijala kojim smo raspolagali, sa visokim kvalitetom proizvoda za koje da primimo veću cenu kada se radi o izvozu.”<,br>.<
>

Politika podsticanja rumunske industrije u periodu od 1965 godine do 1975 godine bio je ambiciozni program. Nažalost, propusti sistema koji su se u potpunosti odrazili 80’ godina, ali i kriza nafte koja je imala za posledicu poskupljenje energije pokazale su sve slabosti rumunske industrije koja je u većem delu nestale posle 1990 godine.