Jermenske izbeglice u Rumuniji

20 vek je imao jednu šokantnu pojedinost, najime bio je vek genocida. Prvi genocid u nizu koji su usledili je bio jermena iz Otomanskog carstva, kada je ubijeno oko 1,5 milion jermena, dakle oko polovina pripadnika ovog naroda. Zvanični razlog vođa turaka je bio da su jermeni podržavali rusku armiju, ali su pravi razlozi bili političke prirode, najime nacionalizam i ideologija širenja otomanskog carstva, zatim ekonomski jer su jermeni i grci držali u svojim rukama trgovinu i banke u otomanskom carstvu, a na kraju i verski jer su muslimanski verski lideri proglasili đihad protiv nevernika. Sve je počelo vođenjem jermenskih muškaraca na izgradnji puteva i železnice, gde su poginuli od glađi i batina. 24 aprila Talat Paša, veliki vezir i ministar komunikacija izdao je naređenje da se deportuju porodice jermena. Najsrećniji su uspeli da izvuću živu glavu. Neki su pobegli u Rumuniju kao što kaže istoričar Eduard Antonian. Naš sagovornik objašnjava da je zapravo istorija jermena izbeglica u Rumuniji počela još krajem 19 veka, posle genocida od 1895-96 godine. Eduard Antonjan:

Steliu Lambru, 25.05.2015, 16:21

20 vek je imao jednu šokantnu pojedinost, najime bio je vek genocida. Prvi genocid u nizu koji su usledili je bio jermena iz Otomanskog carstva, kada je ubijeno oko 1,5 milion jermena, dakle oko polovina pripadnika ovog naroda. Zvanični razlog vođa turaka je bio da su jermeni podržavali rusku armiju, ali su pravi razlozi bili političke prirode, najime nacionalizam i ideologija širenja otomanskog carstva, zatim ekonomski jer su jermeni i grci držali u svojim rukama trgovinu i banke u otomanskom carstvu, a na kraju i verski jer su muslimanski verski lideri proglasili đihad protiv nevernika. Sve je počelo vođenjem jermenskih muškaraca na izgradnji puteva i železnice, gde su poginuli od glađi i batina. 24 aprila Talat Paša, veliki vezir i ministar komunikacija izdao je naređenje da se deportuju porodice jermena. Najsrećniji su uspeli da izvuću živu glavu. Neki su pobegli u Rumuniju kao što kaže istoričar Eduard Antonian. Naš sagovornik objašnjava da je zapravo istorija jermena izbeglica u Rumuniji počela još krajem 19 veka, posle genocida od 1895-96 godine. Eduard Antonjan:

.. Po naređenju sultana Abdula Hamida drugog, nazvan i crveni sultan, masakrirano je oko 380 hiljada jermena. Tada dobar deo jermenske zajednice iz Ototmaskog carstva pobeglo je u Rumuniju. I danas oko 10% pripadnika jermenske zajednice u Rumuniju su naslednici onih koji su došli posle prvog genocida. Prve izbeglice su imali dosta dobro finansisko stanje, tako da su pobegli iz Ototmanskog carstva sa nešto novca. Oni su ovde otvorili prodavnice i ostali su u vezi sa starijom zajednicom iz Rumunije, tako da su nastavili svoj život i savršeno su se integrisali u rumunsko društvo.”<
><
>

Pitali smo Eduarda Antonjana kako su uspeli da pobegnu oni koji su stigli u Rumuniju?:

,, Nesretnici koji su se spasili su pomognuti, deo njih od civilnog turskog i arapskog življa, dok su neki jednostavno imali sreću. Mnogi su uspeli da podmićuju ototmanske vlasti, drugi su imali veze sa inostranim misijama, jer su se amerikanci mnogo uključili, pošto su SAD bile neutralne. Imali su dobro uređenu ambasadu, ambasador Henri Mirgentau koji je kasnije napisao memoare osudio je žloćine protiv jermena i aktivno se uključio u njihovoj pomoči. Bili su i danci ili nemci koji su pomogli onima koji su se spasili.”<
><
>

Prema procenama istoričara oko 20 hiljada jermenskih izbeglica, među koje četvrtina su ostali bez roditelja pronašli su utočište u Rumuniju i njima je pomogla i ovdašnja jermenska zajednica. Oni su došli u više talasa, većina po okonćanju rata. Eduard Antonjana odnosi se u nastavku na rutu onih koji su tražili svoje mesto u svetu pun ruševina i smrti:

,, Iz Istanbula kao što je bio slučaj i sa mojim pradedom i sa njegovom decom, oni su se ukrcali na jedan francuski brod i stigli su u Konstanci. Na tom brodu su bili i deca ćiji su roditelji ubijeni u toku genocida. U Rumuniju je živela dobro strukturisana jermenska zajednica koja je raspolagala sa finansiskim mogućnostima. Postojali su ugledni jermeni u to vreme kao što su Krikor Zambakčijan, Grigore Tranku-Jaši, braća Manisarijan, najveći trgovci žitarica na jugo-istoku Evrope. Treba ovde da kažem da je Savez Jermena osnovan 1919 godine sa ciljem da pomogne izbeglicama, a prvi predsednik je bio Grigore Tranku-Jaši. Kada su došle izbeglice u Konstanci svi su se zgrozili. List Adevarul imao je 1915 godine dopisnike u Istanbulu i oni su pisali o genocidu. Na ovaj način rumunska javnost je znala šta se događa sa jermenima u Ototmanskom carstvu. Armenad Manisarijan, drugi predsednik Saveza jermena išao je kod tadašnjeg premijera Rumunije, Bratijanua i pitao ga šta može da uradi da jermenske izbeglice. Bratijanu ga je pitao ako garantuje za izbeglice i Manisarijan mu je odgvorio potvrdno. Dato je zeleno svetlo i sve izbeglice su se ovde nastanile, a državljanstvo su primili kasnije. Izbeglice su ovde došle pasošom Nansen koji se delio apatridima i važio je za samo jedno putovanje. Kada su došli oni bez roditelja, jermenska zajednica se mobilisala i kupila je više hektara zemljišta u Strungi pored Jašja. Tamo je izgrađen dom sa profesorima i svime što je bilo potrebno i gde je odrasla ta deca. Naučili su razne zanate, mnogi su usvojeni od strane porodica jermena iz Rumunije. Neki su otvorili dučane, kao što je moj pradeda otvorio obučarsku radnju. “<
><
>

Prolaskom vremena traume rata su se smanjile, ali nikad nisu zaboravljene. Eduard Antonjan kaže da su jermenske izbeglice u Rumuniju nastavile da žive između šokantnih sećanja i nade:

,, Jermeni izbeglice iz Ototmanskog carstva nikada se nisu smatrali nešto drugo od građana otomanskog cartva, oni su bili dobri građani, plačali su poreze, bili su u vojsci, govorili su turski. Oni iz zajednice prićaju da njihovi roditelji koji su pobegli od genocida, kada su imali tajne ispred svoje dece govorili su turski. I danas postoje nekoliko staraca u zajednici koji govore turski. Nažalost 1945 godine neki su se ostavili prevareni od sovjetske propagande i vratili su se u Jermeniji. Rečeno im je da sada imaju svoju državu. 1991 godine kada je Jermenija proglasila samostalnost, deca onih koji su otišli u sovjetskoj Jermeniji vratili su se u Rumuniju. <
><
>

Jermenske izbeglice iz Rumunije izvukle su živu glavu da bi mogle da kažu priće onih koji su poginuli u pustinji iz Anatolije 1915 godine.