Staljinizam i izučavanje istorije u Rumuniji

U staljinističkom univerzumu, nauka je bila ideološki usmerena kao i drugi delovi života pojedinaca.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 24.11.2025, 16:45

U staljinističkom univerzumu, nauka je bila ideološki usmerena kao i drugi delovi života pojedinaca. Društvene nauke su najviše patile, među njima i istorija. Na svim nivoima, istorija je bila ponovo napisana i cenzurisana, što je bio najblaži oblik represije. Najsuroviji oblik je bio fizički, zatvor, gde su završavali važni rumunski istoričari iz pre 1945. godine. Istoričar Jon Agrigoroae bio je student na Univerzitetu u Jašiju tokom vrhunca staljinističke vladavine. Godine 1995, ispričao je Centru za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije kakvu je atmosferu zatekao na univerzitetu kada je postao student.

„Godine 1954. završio sam srednju školu Kostake Negruci u Jašiju, u kontekstu tih godina kada su uticaji Staljinovog kulta ličnosti bili jaki. Međutim, želim da kažem da nam je internat pružio važnu osnovu za uspešno pristupanje visokom obrazovanju. Godine 1954, ubrzo nakon Staljinove smrti, kult ličnosti je i dalje bio veoma jak. Takođe je došlo do reorganizacije fakulteta. Godine kada sam upisao, Filozofski fakultet se spojio sa fakultetom za istoriju, Fakultet se zvao Filološko-istorijski, sa rumunskim odeljenjem, odeljenjem za istoriju, odeljenjem za rumunsku istoriju i ruskim odeljenjem. Odseci za strane jezike, francuski, engleski i nemački, bili su ukinuti.“

Uprkos peripetijama, univerzitetski profesori su pokušavali da prenesu iskreno znanje novim generacijama čije su profesionalne karijere već bile obeležene politizacijom.

„Želeo bih da kažem da smo imali profesore koji su u potpunosti poštovali svoj kvalitet kao predavača, kao istoričara. Imali smo profesore, čak i ako ne sve, koji su nas učili knjigama i učili nas kako da učimo. Veoma malo ljudi sada zna da se u tim godinama nije moglo proučavati delo Nikolaja Jorge ili Vasila Parvana, a kamoli Georgija Bratianua. Istakao bih da smo bili heterogeni u pogledu znanja. Neki su dolazili sa boljim znanjem, drugi sa slabijim. Bilo je velikih razlika među studentima sa ove tačke gledišta, posebno zato što su neki imali i manje-više legalne diplome. A onda, i još nekoliko godina nakon toga, naglasak je stavljen na dosije, odnosno na društveno poreklo roditelja, i da li smo bili članovi Sindikata radničke omladine. Veoma malo nas je tada moglo biti član komunističke partije, Rumunske radničke partije, kako se tada zvala, i tada sam shvatio da ovi, koliko god ih je bilo malo, imali su donekle obezbeđena mesta za upis na obrazovanje na fakultetima društvenih nauka“.

Sovjetski prosvetni savetnici su bili ti koji su se pobrinuli da se nova istorija predaje u skladu sa ideologijom. Jon Agrigoroae:

„U Jašiju je postojao sovjetski konzulat, postojao je sovjetski kulturni savetnik, koji je imao pravo ili obavezu da kontroliše nastavu društvenih nauka. Predavanja su morala biti napisana i, na njegov zahtev, mogao ih je videti, kontrolisati i dati svoje mišljenje o sadržaju ovih predmeta. Slučaj pokojnog profesora Konstantina Čihodariua je veoma dobro poznat. On je ukazao na potrebu da rumunska vojska interveniše 1877. godine, na zahtev ruskih komandanata južno od Dunava, koji su previše napredovali i nisu pokrivali njihovu pozadinu. A onda je veliki knez Nikola zatražio od princa Karola da odmah preduzme akciju. Postoji jedan čuveni telegram u tom pogledu. Profesor Čihodariu je pokazao da se neki komandanti ruske vojske nisu pokazali kompetentnim u vođenju operacija južno od Dunava i da se nisu bavili samo vojnim operacijama. Pa, ovo je veoma uznemirilo sovjetski konzulat u Jašiju, u smislu da je to bilo omalovažavanje ruske vojske. Profesor Čihodariu je naglasio da je imao informacije iz dela sovjetske istoriografije. Na šta mu je odgovoreno da ono što oni smeju da kažu, odnosno sovjetska istoriografija, mi ne smemo da kažemo. Nakon toga, degradiran je sa pozicije vanrednog profesora na poziciju lektora, bio je na ivici izbacivanja iz visokog obrazovanja.“

Prepisivanje rumunske prošlosti prošireno je i na javne spomenike. Jon Agrigoroae:

„Bio sam svedok rušenja statue Titua Majoreskua ispred Univerziteta. Mislim da sam bio student, ne mogu reći da li je to bilo 1953. ili 1954. godine. Tamo su bile statue Mihaila Kogalničanua i Mihaja Emineskua, a zatim su napravljene neke izmene. Pored statue Kogalničanua nalazila se statua Majoreskua. Jednostavno je vučena konopcem i nakon toga bih godinama prolazio pored nje i izbegavao trag koji je na asfaltu ostavila statua koja je pala. Kasnije sam saznao da je istopljena kada je tražena da bi se vratila na svoje mesto. Bile su to traume, nesumnjivo.“

Istorija tokom staljinizma je primer izopačenja profesije i istine. Niko ne bi trebalo da prolazi kroz ono što su prošli Rumuni i drugi narodi, koji su bili primorani da slede političke standarde umesto profesionalnih.