Vilsonovi principi

Na početku 1918 godine Prvi svetski rat je bio daleko od kraja. Veliki okršaj između dva vojna bloka Antante i Centralnih sila stigao je do vrhunca i nijedna strana nije dala znakove da se povuće. U tom trenutku američki predsednik Tomas Udrou Vilson je pokušao da postigne mir. U tom smislu on i njegovo okruženje izradili su Deklaraciju u 14 tačaka koje su trebale biti osnova za trajni mir. Zajedno sa istoričarem Joanom Skurtuom razmotrili smo principe Vilsova, atmosfera u kojoj su se pojavili i šta su oni predložili. Joan Skurtu:

Steliu Lambru, 04.10.2018, 16:06

Na početku 1918 godine Prvi svetski rat je bio daleko od kraja. Veliki okršaj između dva vojna bloka Antante i Centralnih sila stigao je do vrhunca i nijedna strana nije dala znakove da se povuće. U tom trenutku američki predsednik Tomas Udrou Vilson je pokušao da postigne mir. U tom smislu on i njegovo okruženje izradili su Deklaraciju u 14 tačaka koje su trebale biti osnova za trajni mir. Zajedno sa istoričarem Joanom Skurtuom razmotrili smo principe Vilsova, atmosfera u kojoj su se pojavili i šta su oni predložili. Joan Skurtu:

,,Radilo se na jednom projektu koji da bude predložen zaraćenim stranama koji da vodi do trajnog mira i da se više ne ponovi jedan slićni rat. Te 14 tačke koje je predstavio predsednik Vilson bili su mirovni predlog, a i više od toga predvidele su organizaciju sveta posle rata za ono što bismo mi nazvali duže istorisko doba. Možemo konstatovati da se imalo u vidu da ni pobednik ni pobeđena strana, dakle ni Antanta ni Centralne sile ne zarade od vojnih sukoba, već da se realizuje jednakost do određenog stepena međunarodnih odnosa. U prvom redu se imalo u vidu povlaćenej vojske iz okupiranih teritorija da bi se stvari vratile na nacionalne granice. U drugom redu se imalo u vidu da multinacionalne države obezbede autonomiju narodima iz njihovih sastava, da bi ovi uživali prava i slobode ali u okviru tih država.”

Deklaracija Vilsona je imala ambiciju da bude pomirljiva, povratak na stanje do 1914 godine, ali su postojale i novine. To se videlo iz načina na koji su tretirane multinacionalne imperije. Joan Skurtu:

,,Što se tiće Rusije imalo se u vidu njeno očuvanje u postojećim granicama do izbijanja rata I čak se išlo do toga da se pokaže dobra volja prema njoj da bi ona pristupila ideji koja je postala Liga naroda, društvo u kojem sile da šalju delegate koji da razgovaraju o rešavanju međunarodnih pitanja. U januaru 1918 godine ruska revolucija je ušla u doba radikalne bolševizacije, izbio je građanski rat, Basarabija je proglasila autonomiju I spremala se da proglasi samostalnost I ujedinjenje sa Rumunijom. Što se tiće Austro-ugarske predvidelo se očuvanje ove multinacionalne države uz dodeljivanje široke autonomije naroda iz unutrašnjosti ove države. “

Narodi u unutrašnosti multinacionalnih država su tražili nešto drugo, najime nacionalne države. Joan Skurtu se odnosi u nastavku kako su se suprostavili narodi iz unutrašnjosti Austro-ugarske Vilsonovim principima:

,, Ove 14 tačke su imale snažni politički I psihološki uticaj. U prvom redu jer se imao u vidu mir bez anektiranja, posleratno uređenje sveta da ne bi bili ratovi, I pisana je i redna reč koju su narodi snažno voleli najime autonomija. U januaru 1918 godine, rumuni iz Austro-ugarskog carstva nisu imali ništa drugo u vidu sem autonomije. Tako su tražila vremena, naročito posle 1867 godine I tome su se nadali u tom trenutku. Pitanje ujedinjenja pojavila se u jesen 1918 godine kada se carstvo sve lošije osečalo I pojavila se perspektiva raspada. Tada su narodi iz sastava odlučili da preuzmu stvari u svoje ruke I da odluče o državnom uređenju. “

Na Kongresu u Rimu od aprila 1918 godine narodi iz Austro-ugarske odlučili su pokretanje velike kampanje na evropskom i svetskom nivou za priznavanje prava da sami odluče o svojoj političkoj budućnosti. U SAD održani su skupovi predstavnika naroda iz Austro-ugarske na kojima je mobilisana i dijaspore koje su živele tamo. Sem toga američka štampa je podržala zahteve naroda, i ne onih koji su se založili za očuvanje Austro-ugarske monarhije. Od kraja avgusta 1918 godine skupovi i medijske kampanje su bile zajedničke predstavnika rumuna, sarba, hrvata, čeha, slovaka, italijana i poljaka. Politički principi Vilsona nisu dobro videle ni evropske sile, Francuska i Velika Britanija, i ove su tražile da se Centralne sile smatraju krivcem za pokretanje rata i zato da budu kažnjene. Na kraju predsednik Vilson je popustio pred pritiskom javnosti. Ponovo Joan Skurtu:

,,Kampanja je imala vrhunac 20 septembra 1918 godine kada je predsednik Vilson odlučio da primi u Beloj kući predstavnike naroda. Svaki se založio za svoju stvar, predsednik je informisan o kampanjama i kao zaključak ovih razgovora on se uverio da Austro-ugarska nemože više da preživi, dakle više se nije postavilo pitanje teritorijalne celovitosti carstva. On je bio uveren da narodi iz te multinacionalne države su imali pravo i slobodu, i u tome su imale i podršku SAD da odluče o svojoj sudbini. “

Kao posledica promene stavova politike u Vašintonu pojavile su se nacionalne države kao Poljska i Češkoslovačka, a druge kao što je slučaj Rumunija i Jugoslavija ponovo su se redefinisale. Ako su se politički principi Tomasa Udrova Vilsona promenili, oni filozofski su se razvili. Osnovana je svetska organizacija naroda, prava međunarodna agora i stavila se osnova savremenog međunarodnog prava. Ideali mira Vilsona jako je postojao opšti pesimizam stavili su stvari na dobrom početku za dijalog.