Bukovina u međuratnom periodu
Bukovina ili Zemlja bukovih šuma“ je pokrajina na severu Rumunije sa zanimljivom istorijom. U srednjem veku je bila deo Kijevske Rusije, kneževine Halik i moldavskog principata. Bukovina je bila jezgro iz kog je rođena srednjovekovna država Moldavija, takođe zvana i Gornjom Zemljom, a grad Sučava je bio njena prva prestonica. Rezidencija najdugovečnijeg moldavskog princa Stefana Velikog, iz druge polovine 15. veka, bila je u Sučavi. Austrija je aneksovala Bukovinu 1774. godine, a 1918. godine Bukovina je ujedinjena sa Kraljevinom Rumunijom. U junu 1940. godine, nakon dva ultimatuma, Sovjetski Savez je pripojio Basarabiju i Severnu Bukovinu, oslobođene 1941. godine. Sovjetski Savez je 1944. godine ponovo aneksirao dve teritorije, Severna Bukovina našavši se u sastavu Ukrajine.
Steliu Lambru, 05.10.2021, 12:21
Bukovina ili Zemlja bukovih šuma“ je pokrajina na severu Rumunije sa zanimljivom istorijom. U srednjem veku je bila deo Kijevske Rusije, kneževine Halik i moldavskog principata. Bukovina je bila jezgro iz kog je rođena srednjovekovna država Moldavija, takođe zvana i Gornjom Zemljom, a grad Sučava je bio njena prva prestonica. Rezidencija najdugovečnijeg moldavskog princa Stefana Velikog, iz druge polovine 15. veka, bila je u Sučavi. Austrija je aneksovala Bukovinu 1774. godine, a 1918. godine Bukovina je ujedinjena sa Kraljevinom Rumunijom. U junu 1940. godine, nakon dva ultimatuma, Sovjetski Savez je pripojio Basarabiju i Severnu Bukovinu, oslobođene 1941. godine. Sovjetski Savez je 1944. godine ponovo aneksirao dve teritorije, Severna Bukovina našavši se u sastavu Ukrajine.
Bukovina je bila i jeste multikulturalna i multietička pokrajina. Živeli su i žive u Bukovini Rumuni, Rusini, Nemci, Poljaci, Jevreji, Mađari, Romi i drugi narodi. Prema popisu iz 1910. godine koje su sprovele habzburške vlasti, u Bukovini je živelo 800.198 stanovnika, od čega su 39% bili Rusini, 34% Rumuni, 13% Jevreji, 8% Nemci, 4,5% Poljaci, 1,3% Mađari. U međuratnom periodu, kada je Bukovina bila sastavni deo Velike Rumunije, poštovanje etničkih prava u Bukovini sledilo je najviše demokratske standarde, a životni standard je bio na prihvatljivom nivou. Ovaj zaključak potvrđuju i ekonomska statistika i svedočenja. Jedno od ovih svedočenja, koje je 1998. godine zabeležio Centar za Usmenu Istoriju pri Rumunskoj Radiodifuziji, pripada Mihaju Maksimu, učitelju u selu Vatra Moldoveicej. Ovo selo se nalazi u podkarpatskoj oblasti Občine. Ovo je veoma lep kraj, sa dobrim seljacima, odličnim domaćinstvima, koji su u međuratnom periodu, naročito u Moldovici i Vatri Moldovicej bili različitih nacionalnosti. Ali odnosi između ljudi različitih nacionalnosti i veroispovesti je bio veoma dobar. Nije bilo etničkih ili verskih, a verovatno ni političkih konflikata. Većina ljudi bili su šumski radnici. Drugi su imali svoja domaćinstva, odnosno, bili su dobrostojeći“.
Meštani, učesnici u maloj istoriji, bavili su se tradicionalnim zanimanjima. Stanovnici planinskog područja bili su vezani za šumu. Mihaj Maksim je opisao zajednicu u kojoj je radio kao učitelj. Glavno zanimanje koje su imali ljudi u Moldovici je bilo radnici u šumi. Zvali su se čakljani. Odnosno, radili su na oblikovanju drveta koje je nošeno u fabriku. Što se tiče odnosa, naročito među intelektualcima, u Moldovici je bilo mnogo intelektualaca, lekara, stomatologa, šefova stanica, inženjera, učitelja, profesora, sveštenika i ostalih kategorija intelektualaca. Bio je to veoma razvijen radnički centar. Postojala je jedna fabrika u crkvenom fondu u Moldovici, koja je u toj regiji navođena kao najbolja fabrika. Vrlo često su se intelektualci sastajali ili u Gradskoj kući ili u sedištu fabrike i tamo bi razgovarali o različitim odnosima, ali ne političkim“.
Stepen ekonomskog prosperiteta je veoma važan u životu ljudi. Stoga je životni standard pokazatelj kako društvo funkcioniše u datom trenutku, sa političkog, društvenog i kulturnog stanovišta. Mihaj Maksim je ispričao kako je živeo kao učitelj. Finansijsko stanje nastavnika u periodu između dva rata bilo je relativno dobro. Na primer, zamenik učitelja, koji po prvi put radi u obrazovanju, imao je platu od oko 1600 leja mesečno, a smeštaj i mesečno potrepštine su bile oko 800 leja. Odnosno, pola plate mu je ostajalo za trošak. Dakle, ne mogu reći da je to bilo vreme kad su nastavnici loše živeli. Međutim, u poređenju sa drugim kategorijama službenika, oni su donekle bili zanemareni u pogledu plata. Ali kako je većina nastavnika bila vrlo skromna, bilo im je dovoljno. Na primer, bio sam u Brjaza i tamo sam imao platu od 1600, a sa 800 sam plaćao smeštaj, ostalo je bilo moje. Većina nastavnika je novac koji im je ostajao koristila za kupovinu knjiga. Da znate da su učitelji u međuratnom periodu imali veoma lepe biblioteke i bili su ljudi koji su mnogo učili“.
Pripadnici uglednog sloja seoskih zajednica, učitelji su bili uvaženi ljudi. U stavi, kako bi se nadoknadili ekonomski nedostaci, zajednice su štitile svoje učitelje. Mihaj Maksim: Zaista, u to vreme su učitelj i direktor primali deo iz crkvenog fonda. Zatim, ako su živeli u školi bez kirije, a škola je imala nešto zemlje, onda se ta zemlja davala u arendu, a novac se delio između svih učitelja u toj zajednici. Dakle, postojala je stvarna podrška vlasti, i voleo bih da današnji učitelji žive kao oni iz 1937., 1938., 1939. sve do 1940. godine. Živeli su jako dobro. Oni su samo donekle bili zanemareni, jer je takvo vreme bilo“.
Daleko od toga da grade idiličnu sliku, svedočanstva koja prikazuju smireno demokratsko društvo su korisna da bi se vilo kako, poređenjem, dolazi do degradiranja društva u diktatorskim režimima. A Bukovina je u potpunosti spoznala obe diktature 20. veka, i fašizam i komunizam. Istorije na mikro i makro nivou nisu kontradiktorne, one su dva komplementarna dela ljudskog postojanja.
