Devedeset godina od štrajkova železničara u februaru 1933.
Od 1929. do 1933., svet je prolazio kroz duboku ekonomsku krizu. Poznata i kao Velika depresija, bila je nasilna i rezultirala je padom životnog standarda, štrajkovima i protestima. Rumunija nije mogla da ostane po strani od posledica takve krize, niti od društvenih previranja. Štrajkovi i protesti su se odvijali širom zemlje, posebno u industrijskim oblastima, kao što je štrajk rudara u Lupenima 1929. godine. Radnici su protestovali protiv takozvanih krivulja žrtvovanja“, odnosno smanjenja plata i povećanja cena. Još jedan snažan štrajkački pokret tokom četiri godine krize bio je pokret železničara u januaru-februaru 1933. iz radionica Grivica“ u Bukureštu. Ali to je bio podjednako ispolitizovan štrajk tokom komunističkog režima koji je delovao između 1945. i 1989. godine.
Steliu Lambru, 27.02.2023, 18:45
Od 1929. do 1933., svet je prolazio kroz duboku ekonomsku krizu. Poznata i kao Velika depresija, bila je nasilna i rezultirala je padom životnog standarda, štrajkovima i protestima. Rumunija nije mogla da ostane po strani od posledica takve krize, niti od društvenih previranja. Štrajkovi i protesti su se odvijali širom zemlje, posebno u industrijskim oblastima, kao što je štrajk rudara u Lupenima 1929. godine. Radnici su protestovali protiv takozvanih krivulja žrtvovanja“, odnosno smanjenja plata i povećanja cena. Još jedan snažan štrajkački pokret tokom četiri godine krize bio je pokret železničara u januaru-februaru 1933. iz radionica Grivica“ u Bukureštu. Ali to je bio podjednako ispolitizovan štrajk tokom komunističkog režima koji je delovao između 1945. i 1989. godine.
Ako pogledamo dokumente tog vremena, uočavamo dve faze u odvijanju događaja. Prva faza je bio legitimni štrajk sindikata železničara, koji su pregovarali o nekim zahtevima koje su poslodavci ispunili. U periodu od 31. januara do 2. februara 1933. sindikati iz Grivice dobili su povećanje plata i druge pogodnosti za svoje članove. Druga faza je usledila nakon što su sindikati koje su kontrolisali komunisti i Kominterna, koji su koristili svaki društveni poremećaj za izazivanje nestabilnosti, prešli na političke zahteve. Posle nekoliko dana zastoja u pregovorima, vlada je silom intervenisala 16. februara 1933. ujutru kako bi iselila 4.000 radnika koji su se zabarikadirali unutar Radionica. Nakon intervencije žandarmerije, poginulo je sedam radnika, 15 je povređeno, a 160 uhapšeno.
Komunistički režim posle 1945. je taj štrajk intenzivno koristio za propagandu i iz razloga što je komunistički vođa George Georgiu-Dež radio u Grivici, bio jedan od podstrekača i bio u zatvoru. Posle 1989. godine, arhivska istraživanja i intervjuisanje malobrojnih svedoka otkrili su drugačiju stvarnost. Godine 1998. Rumunski radio-difuzni centar za usmenu istoriju intervjuisao je inženjera Konstantina Negreu, mladog radnika u CFR radionicama od 1927. Negrea se sećao protesta iz 1931. na koje je otišao zajedno sa 800 zaposlenih i tokom kojih su poginule dve osobe: 1931. godine počeli su neki problemi. Počela je da nam preti ,,kriva žrtvovanja. A 29. januara 1931. stupili smo u protestni štrajk zbog neprimenjivanja krive žrtvovanja. Počeli su da nam po nešto oduzmu. A onda smo izašli posle 16:00 i otišli do mosta Grant, u pravcu Radionica, da stignemo tamo. Za nama su išli i neki narednici koji su nas pratili. Vikali smo da ne želimo krivu žrtvovanja. Kada smo stigli do mosta Grant, pucalo se na nas! Jedan je umro, Kračun, stolar, i Jevrejin, Švarc, koji je dolazio iz Oradee da se venča. Dakle, bilo je dvoje mrtvih!
Dve godine kasnije, štrajkači iz 1933. počeli su maršom, kao i njihovi prethodnici, ali su promenili strategiju kako bi se njihov glas bolje čuo:
Umesto da vičemo na ulici da ne želimo da se primenjuje kriva žrtvovanja, mi smo je zamenili zvukom sirene svakih pola sata, mnogo puta. Smenjivali smo demonstracije na ulicama. Počeli smo da se organizujemo u sindikalne grupe i znalo se da 15. svi treba da izađemo napolje, iako je bilo jako hladno. Hteli smo da izađemo u dvorište radionica gde je bio svojevrsni uređeni park. Da bi se nastavilo uređenje, dovezeno je nekoliko kamiona sa peskom, a tu je i nasip. Pa dovezli su se tamo neki kotlovi, 5-6, gde smo se grejali praveći vatru. Nakon toga je napravljena barikada od dasaka na zadnjem ulazu Direkcije lokomotiva i tu je bio ulaz i bio je i krov“.
Uprkos radikalizmu, bilo je i lucidnijih stavova štrajkača, stvarnih strahova koji će se obistiniti: Došlo je veče i sigurno su ljudi koji su bili tamo, bio je jedan Mogoš koji je radio u fabrici i još jedan, povukli su se na stranu i rekli: Otpuštaće nas i ostaćemo bez hleba!“. Bili su stariji, mudriji ne kao mi, ovi, mlađi. Poslednji izlaz sam imao oko 5:00, u pet i nešto sam izašao kad se čula sirena, a za deset minuta sam se vratio na kapiju. Tačno u 5.45 je pucano. Otvorena je vatra i šestoro ljudi je poginulo, toliko ih je upucano“.
Februarski štrajk 1933. godine završio se najgore po poginule i po komunističke organizatore, koji su bili zatvoreni. Događaji u Grivici, od kojih je prošlo 90 godina, pripadali su generaciji koja se protivila pogoršanju njihovih životnih uslova, delimično oteta od strane komunističkih radikala koji su bili eksponenti zločinačkog režima.
