Rumunija i humanitarna pomoć data zemljama u razvoju
Jedan od velikih procesa posle Drugog svetskog rata bila je dekolonizacija sveta. Metropole su morale da priznaju status nezavisnosti bivšim kolonijama i odnosi među njima su nastavile da postoje sa novih pozicija. Ali čak i iz socijalističkih zemalja počela je da se javlja spremnost da se u ime novog humanizma podrže zemlje onoga što se danas zove Globalni jug“, odnosno Latinske Amerike, Afrike, Azije i Okeanije. U odnosima između starih država i novih nastalih iz bivših kolonija, humanitarna pomoć je bila među najobimnijim oblicima podrške. Ali nije bilo manje tačno da su pomoć i podrška prećutno zastupali interese onih koji su je nudili.
Steliu Lambru, 11.09.2023, 15:33
Jedan od velikih procesa posle Drugog svetskog rata bila je dekolonizacija sveta. Metropole su morale da priznaju status nezavisnosti bivšim kolonijama i odnosi među njima su nastavile da postoje sa novih pozicija. Ali čak i iz socijalističkih zemalja počela je da se javlja spremnost da se u ime novog humanizma podrže zemlje onoga što se danas zove Globalni jug“, odnosno Latinske Amerike, Afrike, Azije i Okeanije. U odnosima između starih država i novih nastalih iz bivših kolonija, humanitarna pomoć je bila među najobimnijim oblicima podrške. Ali nije bilo manje tačno da su pomoć i podrška prećutno zastupali interese onih koji su je nudili.
Socijalistička Rumunija je takođe ušla u Treći svet“, kako se zvao Globalni jug, počev od 1970-ih godina. Politika otvorenosti Nikolaja Čaušeskua prema afričkom kontinentu, prema socijalističkim zemljama ili zemljama koje su simpatisale socijalizam u Aziji i pokretima komunista iz Latinske Amerike je dobro poznata.
Istoričarka Mia Žinga iz Instituta za Istraživanje zločina komunizma i rumunskog egzila deo je većeg projekta koji proučava rumunsku globalnu politiku iz perioda 1960-1980 godina.
U čemu se sastojala humanitarna pomoć koju je ponudila Rumunija? Koristili smo metod da vidimo sve moguće nivoe humanitarne pomoći počevši od klasičnog, odnosno hitne humanitarne pomoći. Na početku je to ono o čemu govorimo, hitna pomoć u slučaj prirodnih nepogoda: suše, poplave, zemljotresi i tako dalje. Međutim, ne samo Rumunija, već i druge države istočnog bloka i zapadne države primenjivale su i druge vidove pomoći: onu za stanovništvo u zonama sukoba ili u izbegličkim kampovima, materijalnu pomoć i vojnu pomoć raznim oslobodilačkim pokretima i nekim komunističkim partijama. Najveći deo novca je išao upravo u ove svrhe, u stvarnosti. Kao i na stipendiranje preduniverzitetskog obrazovanja, univerzitetske i specijalističke prakse, obezbeđenje specijalizovane stručnosti i opreme, podrška projektima razvoja.“
Rumunija je 1979. godine pomogla zemljama u razvoju sa tri kontinenta: Peru, Martinik, Dominikanska Republika, Nikaragva, Meksiko iz Severne, Centralne i Južne Amerike; Benin, Etiopija, Sudan, Burundi, Mozambik, Senegal, Centralnoafrička Republika, Mauritanija, Republika Zelenortska Ostrva, Namibija, Gvineja Bisao iz Afrike; Jemen i Liban u Aziji. Mia Žinga je primetila da se humanitarna pomoć i podrška koja se vodila političkim interesima često preplitala. Na primer, Rumunija je aktivno podržavala marksističko-lenjinističku grupu Narodni Afrički Savez iz Zimbabvea (ZAPU), koja je učestvovala u građanskom ratu iz Rodezije između 1964. i 1979. godine.
Na svakom takvom nivou, ako pažljivo pogledamo, postoje i druge vrste konkretnih akcija. Na primer, za prirodne nepogode pomoć je pre svega u osnovnoj hrani, odeći, lekovima i medicinskoj pomoći. Nakon toga, u zavisnosti od potreba, pomoć se razlikuje. Iz mnoštva akcija izabrala sam borce ZAPU koji su mi se činili najzanimljiviji. Ovoj organizaciji je 1979. godine otišlo oko 9,5 miliona leja, pod uslovom da je prosečan iznos za neku drugu akciju bio 250.000 leja. Razlika je bila veoma velika.“
Mia Žinga je takođe objasnila mehanizam po kome Rumunija dodeljuje pomoć zemljama u razvoju. Posmatrala sam kako se odvijao ovaj projekat humanitarne pomoći, gde je počeo i gde se završio. Da li je to bila inicijativa rumunske države ili je, naprotiv, korisnik taj koji je tražio pomoć? U svim slučajevima, barem u onima koje su do sada identifikovani, pomoć je dodeljena nakon formalnog zahteva upućenog na visokom nivou. Zahtev je došao od poznatog lidera dotične partije ili pokreta, verovatno nakon sastanka sa Nikolajem Čaušeskuom, bilo nakon posete ili sastanka u inostranstvu. Po prijemu ovog zahteva, Odsek za spoljne odnose Centralnog komiteta Rumunske Komunističke Partije (PCR) je sačinio belešku u kojoj se obrazlaže da li je taj zahtev odobren ili odbijen, a obrazloženje je sadržalo i kratku istoriju odnosa humanitarne pomoći sa dotičnim korisnikom, iznose za svaku godinu, da li je bilo prethodne pomoći, koliko je dobro ili loše iskorišćena pomoć, kao i diplomatski problemi koji bi nastali kao rezultat date pomoći. Bilo je mnogo situacija u kojima bi Rumunija pomogla, ali je međunarodni politički kontekst u to vreme bio takav da je odgovor bio negativan. U svim slučajevima, Nikolaje Čaušesku je imao poslednju reč. Ima slučajeva koji su, poput Vijetnama, dobili zeleno svetlo. Bez obzira na traženi iznos, on im je dat. U jednom trenutku dolazi Nikolaje Čaušesku i kaže da Rumunija pomaže Vijetnamu već 10 godina i traži da Vijetnamci prestanu da žive od pomoći i počnu da rade“.
Socijalistička Rumunija, kao i druge socijalističke države, imala je diferenciranu politiku pomoći zemljama u razvoju. Arhive otkrivaju i uspehe i neuspehe različitih projekata, a Afrika je bila privilegovani kontinent za viziju globalne politike Čaušeskuove Rumunije, kontinent koji je posetio više puta.
