Rumunska iskustva u izbegličkim kampovima
Istovremeno sa intenziviranjem priliva izbeglica iz Sirije ka Evropi, i u rumunskom društvu su pokrenute rasprave i polemike. Na institucionalnom i političkom planu, Rumunija se založila da primi više od 6.200 izbeglica posredstvom mehanizma Evropske unije za relociranje. Na socijalnom nivou, situacija izbeglica izaziva, istovremeno, rasprave i kuriozitet, ali i puno empatije, posebno sa ženama i decom. Zbog empatije, ali i stručne preokupacije, fotoreporterka Joana Moldovan posetila je 2013. godine kamp za sirijske izbeglice u Jordanu. Tada, tamošnji ljudi nisu mislili da putuju dalje, već su podigli neku vrstu naselja, priča Joana Moldovan: Kamp za izbeglice u mestu Zatari u Jordanu postao je već neka vrsta malog grada, sa uskim ulicama i malim prodavnicama i kafićima, koji je u šali nazvan Champs Elysees. Iznenadilo me da vidim kako se razvija zajednica sa otprilike 120.000 ljudi, koji su pobegli od rata i pokušali da, na neki način, stvore nov život. Neki su živeli u šatorima, drugi u nekim kontajnerima koji su ličili na stan. Primetila sam, medjutim, da ljudi su gajili nadu da će se jednog dana vratiti kući.
Christine Leșcu, 06.04.2016, 19:37
Istovremeno sa intenziviranjem priliva izbeglica iz Sirije ka Evropi, i u rumunskom društvu su pokrenute rasprave i polemike. Na institucionalnom i političkom planu, Rumunija se založila da primi više od 6.200 izbeglica posredstvom mehanizma Evropske unije za relociranje. Na socijalnom nivou, situacija izbeglica izaziva, istovremeno, rasprave i kuriozitet, ali i puno empatije, posebno sa ženama i decom. Zbog empatije, ali i stručne preokupacije, fotoreporterka Joana Moldovan posetila je 2013. godine kamp za sirijske izbeglice u Jordanu. Tada, tamošnji ljudi nisu mislili da putuju dalje, već su podigli neku vrstu naselja, priča Joana Moldovan: Kamp za izbeglice u mestu Zatari u Jordanu postao je već neka vrsta malog grada, sa uskim ulicama i malim prodavnicama i kafićima, koji je u šali nazvan Champs Elysees. Iznenadilo me da vidim kako se razvija zajednica sa otprilike 120.000 ljudi, koji su pobegli od rata i pokušali da, na neki način, stvore nov život. Neki su živeli u šatorima, drugi u nekim kontajnerima koji su ličili na stan. Primetila sam, medjutim, da ljudi su gajili nadu da će se jednog dana vratiti kući.
Joana Moldovan pratila je izbeglice i na njihovom putu preko Evrope, tačnije, u Srbiji, Hrvatskoj, Makedoniji i Grčkoj. Većina izbeglica sanjala je da stigne u neki El Dorado, koji je za njih bila Nemačka, neznajući, medjutim, šta ih tamo čeka. Želeli su bolji život i zato su bili veoma istrajni, precizirala je Joana Moldovan: Najviše su me impresionirale odlućnost, hrabrost i istrajnost izbeglica, kojima nije bilo lako da se suočavaju sa ovom Golgotom, da prežive noći koje nisu spavali, časove kada su morem plovili gumenim čamcima. Mogu da kažem da nikada nisam videla umornije i frustriranije ljude, ali nikako pesimistički raspoložene.
Povodom prvog migratornog talasa, u Evropu su stigli pretežno muskarci, ali sada stižu posebno žene i deca, što čini situaciju tragičniju. A u slikama Joane Moldovan ovaj tragizam se jasno vidi: U izbegličkim kampovima, žene, posebno majke, uspele su da stvore neku vrstu atmosfere koja priseća n a domaćinstvo, ali na putu kroz Evropu, ova situacija je sasvim nemoguća. Dugo vreme pristup toaletima i odgovarajućoj higijeni bio je nemoguć. Videla sam majke koje su bebama promenile pelene na nekoj platformi voza ili u polju.
Impresionirana informacijama na društvenim mrežama, druga Rumunka, Alina Petku, koja je bila ekonomista, podnela je ostavku i otišla na Lesbos da vidi kako se ostrvo na kojem je provela godišnje odmore transformisalo u izbeglički kamp: Prvih dana bila sam u kampu za vulnerabilne izbeglice, koje su, povodom plovidbe morem, izgubile neku dragu osobu. Tamo su bila i deca koja su izgubila roditelje u istim okolnostima. Naknadno, otišla sam u severni deo ostrva gde sam se pridružila asocijaciji volontera i radila sam u luci i u tranzitnom izbegličkom kampu.
Alinu Petku su najviše impresionirale žene, koje čak i u ovim nenormalnim uslovima su pokušale da se ponašaju normalno, kao pre: Kada sam tamo stigla, konstatovala sam da žene u izbegličkim kampovima su kao mi. One su poticale iz svih društvenih kategorija, imale su raznu stručnu spremu, od onih bez ikakvog oblika obrazovanja do profesorki i lekarki. Upoznala sam i mnoge žene koje su u Evropu došle same, jer su bile studentkinje, nisu nosile hidžab i odlučile da nadju bolji život.
U skladu sa mehanizmom Evropske unije za relociranje, Rumunija je do sada zahtevala od Italije 190 izbeglica, a od Grčke 125. Od ovih je 15 stiglo u našu zemlju početkom februara i smešteni su u kampu u gradu Galaci, na jugo-istoku Rumunije. Detalje o naporima Rumunije za prijem izbeglica saznali smo od Ane Neamcu, eksperta u okviru Generalnog inspektorata za imigraciju: Paralelno, Rumunija se priprema za mogući migratorni talas na njenim granicama, i to pretpostavlja podizanje kampova, kojima upravlja pogranična policija. Sem ovih, u Rumuniju stiže konstantan broj izbeglica. 2015. godine podneto je oko 1200 zahteva za azil, broj sličan onima iz 2013.-2014. Iste 2015. otprilike 500 osoba dobilo je neki oblik zaštite od strane rumunske države, a moram reći da, zadnje dve godine, većina podnosilaca zahteva za azil je poticala iz Sirije. Rumunija ima 6 centara za smeštaj podnosilaca zahteva za azil i izbeglica, sa ukupnim kapacitetom od 1700 mesta, a priprema se za otvaranje novih centara, ako situacija to nameće.
No, situacija izbeglica privukla je pažnju Evropskog parlamenta, koji je usvojio izveštaj o značaju rodne dimenzije postupka utvrdjivanja statusa tražitelja azila.
