Napuštanje, od fenomena do muzeja

Previše dece u Rumuniji su žrtve napuštanja! Detinjstvo provode u sirotištima, u sistemima nege porodičnog tipa ili su pod brigom šire porodice — za sve njih reč dom“ ili uopšte ne postoji ili je duboko iskrivljeno. Prema zvaničnoj statistici, trenutno skoro 76 hiljada dece ima, na primer, roditelje koji su otišli da rade u inostranstvu. Nedavno je ombudsman Renate Veber izjavila da će njihov broj biti mnogo veći — preko 100 hiljada — što je užasno, s obzirom na to da mnogo njih neće biti, iz raznih razloga, u evidenciji ili u nečijoj pažnji.

Roxana Vasile, 22.12.2021, 14:32

Previše dece u Rumuniji su žrtve napuštanja! Detinjstvo provode u sirotištima, u sistemima nege porodičnog tipa ili su pod brigom šire porodice — za sve njih reč dom“ ili uopšte ne postoji ili je duboko iskrivljeno. Prema zvaničnoj statistici, trenutno skoro 76 hiljada dece ima, na primer, roditelje koji su otišli da rade u inostranstvu. Nedavno je ombudsman Renate Veber izjavila da će njihov broj biti mnogo veći — preko 100 hiljada — što je užasno, s obzirom na to da mnogo njih neće biti, iz raznih razloga, u evidenciji ili u nečijoj pažnji.

Od desetine hiljada napuštene dece, skoro 4.000 je u oko 140 domova. Zašto se nalaze tamo? Robert Jon, direktor razvoja u nevladinoj organizaciji Hope and Homes for Children“: U Rumuniji svako treće dete živi ispod granice siromaštva i zbog siromaštva većina dece u ovom trenutku završava u hraniteljskim porodicama. Reč je o četvrtom, petom, šestom detetu, uglavnom sa sela, za koje se ništa više ne nalazi kod kuće. Deca završavaju u hraniteljskim porodicama i iz raznih drugih razloga! Možda zato što oba roditelja rade u inostranstvu. Možda zato što je dete bilo napušteno u bolnici. Može biti zato što je sud odlučio da ukloni zlostavljano dete iz takvog okruženja. Ali ako pogledamo osnovni uzrok institucionalizacije, to je i dalje siromaštvo“.

Vreme je pokazalo da su šanse veoma male da deca u sirotištu postanu odrasli kakvo društvo očekuje i prihvata. Šta se može učiniti da bi se stvari promenile? Robert Jon: Najbolje što možemo da uradimo je da obezbedimo budžetska izdvajanja da sprečimo odvajanje deteta od porodice. U svim vladama nakon Revolucije, nije postojala budžetska alokacija. Postoje za rad centara, odnosno kada se dete izdvoji iz porodice, što je neprirodno. Trebalo bi da imamo budžetska izdvajanja da sprečimo odvajanje deteta od porodice, da pomognemo onim siromašnim roditeljima ili deci osetljivog socio-ekonomskog porekla da ostanu sa roditeljima. Kada dođe do preloma, govorimo o tragediji i za dete i za porodicu, koju odlučujemo da rešimo institucionalizacijom deteta, koje nema nikakvu krivicu u ovoj dinamici. Programe za sprečavanje odvajanja deteta od porodice uglavnom podržavaju neprofitne organizacije poput naše. Dugoročno gledano, trebalo bi sagledati šta obrazovanje uopšte znači, obrazovanje roditelja iz ugroženih sredina i obrazovanje društva u celini. Dugoročno gledano, trebalo bi da odaberemo, kao država, da ne dozvolimo da se institucionalizacija prepozna kao oblik zaštite dece. Ne bismo izabrali da svoju decu ostavimo u domu, ali smatramo da je to u redu za drugu decu i to ne bi trebalo da bude slučaj. Trebalo bi da imamo više preventivnih službi, da imamo što više domova porodičnog tipa, široku mrežu profesionalnih hranitelja i da pomognemo roditeljima da svoju decu drže kod kuće“.

S ovim ciljem, Hope and Homes for Children“ deluje na tri nivoa, koja nam detaljno opisuje direktor razvoja organizacije: Radimo individualno za svako dete i porodicu kako bismo obezbedili ono što je detetu ili porodici potrebno. U nekim slučajevima to može značiti lečenje, u nekim slučajevima sprečavanje napuštanja škole, u nekim slučajevima možda obuću, odeću, najnužniju opremu koja iz raznih razloga ne postoji za tu porodicu. Radimo na zatvaranju domova (n.red. putem Memoranduma potpisanog sa okružnim većima i Generalnom upravom za zaštitu dece) i zamenjujemo ih onim što zovemo alternativnim metodama zbrinjavanja“ — domovima porodičnog tipa, profesionalna majčinska nega… I na kraju, pomažemo mladima koji napuštaju sistem zaštite sa 18, odnosno 26 godina, da naprave prve korake ka samostalnom životu. Plaćamo, na primer, njihovu kriju, jer iako su prepoznati kao ugrožena populacija i imaju pristup socijalnim stanovima, u Rumuniji trenutno nema dovoljno ovakvih jedinica i mladi ljudi koji napuštaju domove ne mogu im pristupiti, a nakon napuštanja doma alternativa im je život pod vedrim nebom. Nakon toga moramo naći odgovor, zajedno sa njima, na pitanje da li mi treba još školovanja?“ ili koji posao mi najviše odgovara?“ Za nas je zaštita deteta apsolutno najvažnija i, onda, ovo je oblast kojom se bavimo. Svi ostali mogu da nam se pridruže, mogu pristupiti našoj internet stranici departedefrica.ro, gde mogu saznati na koje sve načine mogu da pomognu deci koju podržavamo ili mogu jednostavno da pošalju poruku sa tekstom hope“ na 8864 za mesečnu donaciju od 4 evra“.

Oana Dragulinesku, osnivačica digitalnog Muzeja napuštanja, takođe se priključila. Virtuelno sedište ovog muzeja je bivši dom-bolnica za decu sa teškim smetnjama u razvoju u Sigetu Marmacijej — najjači i najbolniji simbol fenomena napuštanja i institucionalizacije u komunističkoj Rumuniji, pre 1989. godine. Zatvorena pre 20 godina, dom-bolnica u Sigetu i dalje ostaje u sećanju mnogih kroz snimke koje su obišle svet neposredno posle Revolucije. Želimo da Muzej napuštanja postane isceliteljski prostor za zajednicu čija kolektivna trauma nikada nije bila istinski priznata i javno diskutovana — trauma stotina hiljada dece napuštene tokom komunizma, ali i u novijoj istoriji zemlje — kaže Oana Dragulinesku: Za koga bi trebalo da bude isceljenje? Verovatno za nas, kao naciju. Mislim da treba da se izlečimo od ravnodušnosti, jer obe institucije — mi govorimo samo o jednoj, iz Sigeta, ali u Rumuniji je bilo nekoliko stotina, a verovatno nekoliko desetina u ovom ekstremnom obliku doma-bolnica — ove institucije su bile u sred gradova, ljudi poput mene i vas su radili tamo, a ipak u našim intervjuima izgleda da niko nije znao, pa ni oni koji su radili o oblasti socijalne pomoći, da se u Sigetu dešava nešto tako strašno. Mislim da je to način da se zaštitimo kad vidimo nešto užasno, lakše nam je da se osvrnemo unazad. I možda jeste lakše, ali kratkoročno! Dugoročno gledano, evo šta se desilo skretanjem pogleda. U Rumuniji, stopa napuštanja je opala nakon 1989. godine i nakon ukidanja uredbe 770 o zabrani abortusa ili bilo kakvog vida kontracepcije. Zato mislimo da bi bilo lekovito da pričamo o ovome, da shvatimo da odlazak na rad u inostranstvo za našu decu, da bi ona imala bolji život, može stići, naravno u mnogo blažem obliku, takođe do vida napuštanja i iz ove perspektive, želeli bismo da muzej bude iscelitelj“.

Ne zaboravimo: napuštanje je najgori oblik zanemarivanja deteta!